Pet minuta sa Helen Rapaport

Godinama je popularno stanovište da Romanovi nisu evakuisani 1917-18. zbog Džordža V, koji se predomislio kada je trebalo da im pruži azil u Engleskoj. Helen Rapaport otkriva da se iza neuspelog spašavanja poslednje ruske carske porodice ne krije samo bojazan jednog kralja, i da odgovornost snose mnogi ljudi.

Šta publika može da očekuje u vašoj priči?

Većina ljudi misli da zna šta se dogodilo Romanovima jula 1918. Ceo vek su ljudi verovali da je kralj Džordž V trebalo da ih spase, pa se uplašio. Moja priča pokazuje da britanski kralj nije bio jedini upleten i da je čitava problematika oko azila/spasavanja bila daleko kompleksnija, i da je izbavljanje carske porodice iz Rusije logistički bilo izuzetno teško.

Zašto Vas toliko zanima ovaj deo istorije?

Napredujem kao istoričar kada dajem novo objašnjenje neke stare priče i opšteprihvaćenih istorijskih tumačenja. Čitava priča o Romanovima je puna, čak pretrpana, mnogim neutemeljenim mitovima, glasinama i navodima iz slabih izvora. Mislim da je prečesto priča o poslednjoj ruskoj carskoj porodici kazivana previše osećajno i romansirano, i da je vreme da se čitava stvar bolje istraži i da se razotkriju neki mitovi i legende. Ali, još važnije, da se potraže značajniji dokazi o tome šta se stvarno desilo.

Recite nam nešto iznenađujuće ili šokantno o ovom istorijskom periodu...

Kada sam detaljno istražila priču, šokiralo me je koliko je izobličena nepotvrđenim glasinama, tračevima i pogrešnim stavovima. Predugo je previše toga prihvatano bezrezervno i bez detaljnog ispitivanja.

Koja Vam je omiljena „malo poznata istorijska činjenica“?

Ne volim takvu terminologiju – ništa me „ne obori s nogu“. Ne tražim senzacije, već istinu. Postoji mnogo problematičnih delova, gde sam otkrila da su detalji pogrešno shvaćeni, pogrešno tumačeni i povremeno pogrešno predstavljeni. Čitava priča oko Romanovih u zatočeništvu 1917-18. minsko je polje puno grešaka i pogrešnih pretpostavki, primera radi.

Koje biste tri istorijske ličnosti pozvali na večeru i zašto?

Nijednu – previše bih strahopoštovanja imala prema onima kojima se divim da bih se osećala prijatno, a i mrzim da kuvam.

Ako biste morali da živite u nekom istorijskom periodu, koji biste izabrali i zašto?

Postoji razlika između posete određenom trenutku u istoriji i zapravo života u njemu. Mislim da ne bih volela da živim ni u jednom periodu osim sadašnjeg – iako postoji nešto elegično i predivno u zlatnom edvardijanskom dobu pred Prvi svetski rat – u smiraju starog poretka. Volela bih da sam videla Dikensov London – nesumnjivo bi me zaprepastili siromaštvo, uticaj industrijalizacije, pretrpanost itd. Ali bih isto tako volela da sam prošetala tim ulicama i upila njihove prizore, zvuke i mirise kao što je on to radio. I da, upasti na staro rusko imanje usred zemlje Čehova ili Turgenjeva – samo zbog prizora velikih prostranstava „majke Rusije“ – bilo bi i te kako primamljivo.

Koje istorijske knjige biste preporučili?

Zapravo ne čitam mnogo istorije kao takve. Ali volim i cenim rad Entonija Bivora i Kler Tomalin, koja naročito piše istorijske biografije. Takođe cenim dela Kler Mali, Antonije Frejzer, En Seba i Alison Vir.

Uopšteno, više volim da čitam savremene memoare, dnevnike i pisma od istorijskih analiza određenog perioda. Naročito su me privukli prikazi Rusije iz 1917. kada sam pisala knjigu „Caught in the Revolution“. Ali me fasciniraju i iskazi ranih stranaca u Rusiji u ranom XIX veku. Među njima su Lejdi Londonderi, Markiz de Kustin i neke rane američke diplomate.

Izvor: historyextra.com

Prevod: Đorđe Radusin