Perom kao skalpelom: prikaz knjige „Slučaj Vinča“
Roman „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića neobičan je po temi, ali i po vezama koje uspostavlja prema njegovoj ranije objavljenoj knjizi „Rascepi“ (Stubovi kulture, 2011). Zato u obema ovim knjigama, koje mogu da se shvate i kao književne verzije, postoje određene srodnosti. No, tematski su paralelizmi u njima mnogo očitiji nego tekstualni ili poetičko-oblikovni. Ovo znači da su obe ove knjige zasnovane na stvarnim, ali i na izmišljenim događajima i likovima koji su u dvema verzijama dobili značajno različitu obradu. Obema je pokretač radnje akcident koji se 1958. godine desio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči kod Beograda. Tom prilikom je šestoro istraživača, radeći na jednom eksperimentu, prošlo kroz pakao radioaktivnog zračenja. Oboleli od radijacione bolesti, oni su se ubrzo našli u pariskom institutu „Kiri“, gde im je, prvi put u istoriji medicine, presađena koštana srž. Od šestoro obolelih jedan je preminuo, dok su ostali izlečeni i nakon nekoliko meseci vraćeni u Beograd. To je građa ili sažeta dokumentarna povest o vinčanskoj nesreći, dok je sve ostalo u oba romana stvar piščeve imaginacije i njegove spisateljske veštine.
Da bi se bolje sagledao „Slučaj Vinča“ i njegova spona sa prethodnim romanom nužno je ponešto reći i o „Rascepima“. Koristeći u jednom segmentu priče istu dokumentarnu podlogu, roman „Rascepi“ se grana u dva narativna toka. Prvim je tokom ovaj roman vezan za vinčanski slučaj, dok je drugi tok zapravo nastavak ili aneks priče u njenom produženom vremenu. Ona se nastavlja i posle povratka u zemlju obolelih pa izlečenih od radijacione bolesti. Međutim, sa njima se u Beograd ne vraća Vasilije Vasa Janković, lekar specijalista, koji je kao stručna pratnja sa bolesnima putovao i boravio u Parizu. On ostaje u Francuskoj zbog ljubavne veze sa bolničarkom Adrijen iz koje će se roditi njihov sin. Sticajem okolnosti, koje od mogućeg života prave dobar roman, mladić na studije odlazi u Beograd. Tu će otkriti dnevnik svoga oca koji će mu pomoći da rekonstruiše njegovu i svoju porodičnu povest. Ako je disident Vasilije u tuđoj zemlji zbog svoje sigurnosti morao da menja lične podatke i iznudicom uđe u tuđi lik i kulturu, njegov sin, radeći kao novinar u jednoj beogradskoj redakciji, potragu za tajnom i smislom očevog dnevnika suštinski pretvara u potragu za ocem, porodičnim korenima i za sopstvenim identitetom. Na taj način novinar Leon Simon (Sima) pronalazi u očevom rukopisu svoje sremske korene i samog sebe. Tako nastaje istina iz duha slučajno pronađene nužnosti. Udvojeni narativ romana „Rascepi“ time opstaje na dve paralelne radnje, dva narativna iskaza i na dva dobro spojena pripovedačka vremena.
Na prividno istovetnom narativnom materijalu, tačnije na jednom njegovom delu, Goran Milašinović ispisuje novu verziju priče o vinčanskom akcidentu. Reklo bi se: piše isto, ali znatno drugačije. Na tom pripovedačkom paradoksu priča je svedena i tematski sužena samo na junake koji imaju veze sa Vinčom. To znači da ona nema aneksa o „produženoj“ radnji sa Vasilijem, Adrijen i Leonom (Simom) u glavnim ulogama. Dok u Procepima oboleli od radioaktivnog zračenja nisu imenovani, u „Slučaju Vinča“ oni su imenima personalizovani. U oba romana pojavljuju se i autentične ličnosti političara, naučnika i lekara iz vremena kada se nesreća dogodila (Aleksandar Ranković, Radivoj Uvalić, Pavle Savić, Anri Žame, Žorž Mate). Ta građa daje pripovedanju dodatnu verodostojnost. I motivaciono i psihološki, oni su uzglobljeni u temu kojoj, svojim postupcima, daju poseban lični „okus“. Po tome je naročito zanimljiva uloga politički već „potrošenog“ i podosta skrajnutog akademika Pavla Savića koji, bez obzira na nepoljuljan naučni prestiž, još bije svoje izgubljene bitke sa vlašću. Sa njim je jednako važna i ideja Vinče te njen značaj u ondašnjoj nauci i hladnoratovskoj politici. Bez toga ne bi bilo ni Instituta za nuklearne nauke, ni akcidenta, niti ovih romana Gorana Milašinovića.
U čemu je važna razlika ovih srodnih narativa? Da bi se odgovorilo na to pitanje treba podsetiti na razliku između fabule i sižea kako ih vide ruski formalisti. Po njima fabula je samo materijal za sižejno oblikovanje koje daje delu konačan oblik, smisao i vrednost. Tako i „Slučaj Vinča“ preoblikuje priču iz romana „Rascepi“, pa novi lik priče omogućava da ona postane drugačija i nova. Bez pripovedačkog „aneksa“, priča u novom romanu isključivo je fokusirana na stradanje ozračenih atomista, na medicinsku brigu koju o njima vode francuski lekari i, nadasve, na besprimerno požrtvovanje davalaca koštane srži. Njihov humanizam i moralno herojstvo zato su u „Slučaju Vinča“ važniji od zanimljivih i provokativnih tema koje bi se, povodom radioaktivnog ozračenja, mogle ticati političkog i svakog drugog smisla nuklearnog instituta u Vinči izgrađenog u doba kada je prethodna država uspšno balansirala između Istoka i Zapada. U jednom drugom smislu, koji je bliži ovom romanu, na margini je data priča o maloj radijaciji gotovoj da se nečijom greškom ili voljom zlih volšebnika lako pretvori u kataklizmu novog vrlog sveta. Iako je to druga tema, simptomi takve mogućnosti pokazuju da je potencijalna bolest našeg sveta jedno od mogućih zala, ali i metafora ovoga romana. Uz razlike, među ovim romanima je i ova: „Rascepi“ su više postmoderni narativ, dok je „Slučaj Vinča“ bliži klasičnijem izrazu.
Uspostavljajući tematsku vezu prema romanu „Rascepi“, „Slučaj Vinča“, izmenom narativnog tempa i prekodiranjem priče u svoj narativni tok, uključuje iskustvo razlike. To znači da sporija radnja, koja meandrira i preliva se u duplom toku „Rascepa“, u „Slučaju Vinča“ ubrzanom linearnom linijom, filmičnijom montažom pripovednih kardova i pričom što stalno gleda svoj kraj, dobija na pokretnosti, pa se sa zanimanjem čita u jednom dahu. Tome pogoduju ekonomičnost u upotrebi građe, minimalistička svedenost priče, sugestivno pripovedanje, iskaz precizan kao rez skalpelom i njegova efektna stilizacija. Naratora pri tome ne zanimaju samo događaji, junaci i duh jednog vremena, već, jednako, i granične situacije u koje upadaju likovi suočavajući se i sa predosećanim iskustvom smrti. U tome je neizvesnost i drama njihove egzistencijalne pozicije. To su domeni piščevih medicinskih znanja i njegove lekarske prakse. Na drugoj, a zapravo istoj strani je Milašinovićeva književna vokacija. Imajući sve to u vidu i koristeći naslov jedne knjige Dragana Jeremića moglo bi se reći da je roman „Slučaj Vinča“ pisan perom kao skalpelom.
Autor: Petar Pijanović
Izvor: Srpski književni list
