Pavel Selukov: Knjige su mi spasle život
Kroz razgovor o knjizi „Dokopati se Tarkovskog“, od Pavela Selukova saznali smo mnogo o njegovoj prošlosti u predgrađu Perma, mladosti i iskustvima margine, a pričao nam je i o TV seriji „Prijatelji“ i utakmicama voljenog fudbalskog kluba.
Pisac Pavel Selukov novi je glas ruske književnosti. Gotovo preko noći postao je književna senzacija. Leonid Juzefovič, dvostruki dobitnik ruske Nacionalne nagrade za roman godine, podelio je 2018. jednu Selukovljevu priču na društvenim mrežama, što je mladog pisca lansiralo pravo u središte savremene književne scene.
Pavel Selukov rođen je 1986. godine na periferiji Perma. Pobegao je iz vrtića, promenio dve škole i pet odeljenja, završio zanatsku školu. U tridesetoj godini počeo je da piše prozu. „Dokopati se Tarkovskog: Nekulturne priče“ njegova su druga knjiga, objavljena 2019. godine, a prva koja je prevedena na strani jezik – i to srpski (prevela Ana Jakovljević Radunović). Oženjen je. Voli film i peljmene.
Priče iz zbirke „Dokopati se Tarkovskog“ smeštene su na Proleterki. Proleterka je predgrađe Perma stisnuto između ženskog zatvora, fabrike, pruge i groblja. Sa sve četiri strane – granična stanja ljudskog postojanja. Dečaci s Proleterke jure vozove, kradu bicikle, zaljubljuju se u odlične učenice, zaljubljuju se u robijašice. Uče da se tuku i da ćute, da piju pivo umesto doručka i da se ne nadaju ničemu. Ako neko pokuša da pobegne iz kraja, kraj ga uvek pronađe – u vojsci, na poslu, u zatvoru, na internetu.
Pisci su potrebni da sami sebi objasnimo same sebe, piše Selukov na jednom mestu u svojoj zbirci. U intervjuu za naš magazin otkriva nam na koje je sve načine u životu njemu pomoglo pisanje.
Kako je izgledala Vaša mladost na Proleterki; zašto je za Vas bilo poučno živeti tamo? Čega je bilo u izobilju, a mislite da je presudno uticalo na Vaše formiranje? Čime Vam je život proveden tamo obogaćen?
Posle devetog razreda, kada sam imao četrnaest godina, preko leta sam radio na lokalnom groblju. Tamo sam naučio kako se pije votka i kako se razgovara sa starijim momcima. Potom sam, u desetom razredu, upoznao Mašu, zaljubio se u nju i bio odbijen. U to vreme bio sam uveren da smisao života počiva u dostizanju sreće – ma kakav oblik ona za pojedinca mogla da ima. Moja sreća značila je biti sa Mašom, te stoga sreća za mene više nije bila moguća. Ako nema ni sreće ni smisla, onda je sve dopušteno. Sa šesnaest godina obio sam prvi stan. Kriminalnim životom živeo sam sve do svoje dvadeset treće godine. A onda se moja mladost završila. Što se tiće životnih pouka, čini mi se da razlog svemu nije bila Proleterka. Bio sam to ja. I Perm u celini, sa svojim krajnostima, zatvorskom kulturom, bratstvom ortaka, nasiljem i sukobima. Upravo su ti sukobi bili naročito poučni, jer kada postoji stvarna i nimalo zanemarljiva mogućnost smrti, iskustvo postaje zastrašujuće živo i zauvek se urezuje u pamćenje. Čime me je to obogatilo? Graničnim iskustvima. Iskustvima margine. Bilo je to drugačije vreme – bez pametnih telefona i interneta. Neprestano si bio na ulici sa ortacima, smrtno ti je dosadno, pokušavaš da pronađeš nešto čime bi se bavio, ponekad i nešto sasvim divlje. Roditelji vas nisu pratili preko GPS-a. Bili ste slobodni. Mogao si da odrasteš i postaneš čovek, jedinstvena ličnost. A mogao si i jednostavno da pogineš. Sve je zavisilo od toga kakve ćeš kockice dobiti.
Vaši junaci u „Dokopati se Tarkovskog“ su zavisnici, robijaši, čuvari, rade u mrtvačnici, susreću se sa đavolom i Bogom, zaljubljuju se (nekad i zamalo) u robijašice i odlične učenice… Pomalo kao da su išetali iz drame Maksima Gorkog „Na dnu“ u kome je društvena stvarnost, sa svojim ograničenjima, postala glavni pokretač neretko tragične radnje kroz koju se otkriva njihova pozicija u svetu. Da li znaju da mogu i drugačije? Kako probuditi želju za promenom?
Ljudi koji žive u bednim uslovima zaista imaju želju za promenom, ali retko kada imaju sredstva da bilo kakvu promenu i sprovedu. Kada je reč o mojim prijateljima iz Proleterke, oni nisu završili kao društveni otpadnici zbog nekakvog socijalnog determinizma, već zato što im se takav način života dopadao – piće, droga, krađe. To ih je zabavljalo. Čak i da ste im obezbedili dobar posao i stan, oni bi nešto ukrali na poslu, a stan pretvorili u stecište narkomana. Zato ih ne treba sažaljevati. Na samom dnu čovek se oseća mnogo slobodnije nego na vrhu planine.
Kakav je Vaš odnos prema prošlosti o kojoj pišete u ovoj zbirci priča? Kada bi se prošlost mogla materijalizovati u ljudsko biće, da li biste je u mraku dočekali s navučenim bokserom ili biste bili blagonakloniji i sa njom za večeru podelili borisbeglovsku govedinu u konzervi?
Sa njom bih podelio peljmene. U mom životu bilo je zaista strašnih trenutaka, ali je on istovremeno bio ispunjen i prelepim, gotovo čudesnim kontrastima. A prošlost me nikada nije napustila. I dalje odlazim u Perm, idem u banju sa ortacima, često se čujemo telefonom. Prošlog decembra doveo sam u Perm pozorišnu adaptaciju „Dokopati se Tarkovskog“ jednog moskovskog teatra. Pozvao sam sve svoje prijatelje iz Proleterke na predstavu i sjajno smo se proveli.
Kako se Vi borite da Vam svakodnevica ne bude poput onih opisanih u filmovima „Oblak-raj“ ili „Dan mrmota“? Kako ne poludeti ili se makar ne kretati posred tog puta? Koliko Vam pisanje u tome pomaže?
Moj život ne liči na „Oblak-raj“. Živim u Moskvi, radim kao glavni scenarista u jednoj filmskoj kući, stvaram filmove i televizijske serije i u slobodno vreme pišem knjige. Ukratko, sviđa mi se moj život. Da ne poludim, pomažu mi lekovi i moj psihoterapeut. Iako i oni ponekad ne uspevaju. Pisanje je, za mene, način da se dovedem u red, da iz svoje duše izvučem nešto mračno što je boli. Zaista verujem da su mi knjige spasle život, da su mu dale smisao i učinile me bližim sreći.
Nakon objavljenog „Tarkovskog“ i Vašeg prelaska iz Perma u Moskvu i Veliki Novgorod, promenili su se, verujemo, Vaš život, tematski, kulturni krug, i jezik. Da li su, kao proizvod proživljenog iskustva, umesto o ’opasnim momcima’ i odrastanju na Proleterki „stecištu graničnih stanja“, i druge teme zauzele prostor Vaših dela?
To je pitanje za književne kritičare. Ipak, pokušaću da odgovorim. Teme psihijatrijskih poremećaja, usamljenosti, sudbine, potrage za sopstvenim mestom u svetu, preljube. U celini, međutim, pokušavam da u svojoj književnosti pomerim fokus sa sebe na druge ljude. Na primer, junak mog sledećeg romana jeste neodgovorni nastavnik književnosti sa trudnom ženom i hipotekarnim kreditom. Dobija otkaz u srednjoj školi, odlazi u Moskvu da zaradi za život, biva drogiran na železničkoj stanici i budi se kao prinudni radnik u jednoj fabrici cigle u Dagestanu. Od tog trenutka mora nekako da pobegne i pronađe svoju ženu. Druge teme koje me zaokupljaju u radu jesu prinudne rehabilitacije, savremeno ropstvo, problemi zavisnika, filmska industrija i pitanje šta činiti kada prošlost uđe u sadašnjost i u jednom trenu sve radikalno preokrene.
Prema oceni kritike, Vi ste novi glas ruske književnosti. Možete li nam nabrojati imena koja u Ruskoj Federaciji slove za, poput Vas, nove, darovite predvodnike savremene literature?
Naklonjen sam Kirilu Rjabovu iz Sankt Peterburga. Dopada mi se način na koji piše, kao i njegovi apsurdistički tekstovi.
Vašem junaku u priči Žena serija „Prijatelji“ je više puta spasla život. Šta Vama znače Monika i Ros Geler, Čendler Bing, Rejčel Grin, Džoi Tribijani i Fibi Bufe?
Dugo sam živeo među ljutitim i nasilnim ljudima. Kao i svako, i dalje sam osećao potrebu za dobrotom i nežnošću. „Prijatelji“ su mi pružali tu dobrotu i nežnost. Oni su bili moja porodica.
Da li ste odlazili na utakmice permskog Amkara kao mlađi? Imate li omiljenog igrača iz tog fudbalskog kluba?
Da, prisustvovao sam njihovim utakmicama nekoliko puta. Jednom sam čak učestvovao u masovnoj tuči protiv navijača Spartaka – ako se dobro sećam, oko 100 protiv 100. Moj omiljeni igrač Amkara je Paramonov.
Kako ste uspeli da pobegnete iz vrtića? Da li je u pitanju bila organizovana akcija potpomognuta logistički spolja? Ili ste vezali čaršave u uže dovoljno dugo da se spustite neprimećeno s prozora? Da li ste podmitili vaspitačice da ćute? U čemu je tajna Vašeg uspešnog bekstva iz Šošenka?
Izveli su nas napolje u šetnju, a deca su se razišla po peskovniku. Ja sam samo pobegao kroz rupu u gvozdenoj ogradi – nekoliko šipki je nedostajalo.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 64
Foto: Aleksandra Sashina
