Paulo Koeljo: Čovek mora da nauči kako da izrazi svoju dušu
Brazilski romanopisac, jedan od svetskih bestseler autora, govori o nostalgiji za hipi danima i različitim oblicima ljubavi.
Vaš novi roman, „Hipi“, zasniva se na vašem istraživanju Južne Amerike i Evrope tokom sedamdesetih godina. Zašto ste sada napisali tu priču?
Izgubili smo sposobnost da čujemo šta naše komšije imaju da kažu. Vodimo prijatne razgovore, ali nismo u stanju da uistinu čujemo šta nam sagovornik govori. Bio sam svedok vremena kada smo bili puni nade i kada smo mislili da ćemo promeniti svet.
Da li mislite da je postojala tamna strana hipi života?
Bilo je droge i seksa, ali ne bih to nazvao mračnom stranom. Mnogo novca je potrošeno za propagandu štetnog uticaja droge. One jesu štetne – ali mislim da su sada mnogo opasnije nego što su tada bile.
Šta vaša generacija nije uspela da shvati o društvu?
Moja generacija je razumela da ako si jednom hipik, uvek si hipik. Naravno, ja danas ne bih mogao da budem to i sedim opušteno ovde u Ženevi. Ali moje vrednosti su i dalje iste: jednostavan život, zdrava hrana, poštovanje žena. Moja generacija je razumela potrebe duha i želju za putovanjima – ali je onda došlo vreme da sebe izdržavamo. I postalo je teže pomiriti te dve stvari.
Šta je bitno u priči o glavnom junaku iz romana, koji se takođe zove Paulo, i Karle, devojke koja putuje sa njim?
Bili smo dvoje ljudi koje su interesovali život i mogućnosti. Karla je žena koja me je pozvala da idem sa njom na Nepal. Otišao sam zato što je to iskustvo bilo najvažnija stvar u životu i još uvek je. Karla i ja smo mogli da putujemo i želeli smo da rizikujemo. Knjiga govori o mom boravku u zatvoru i o torturi koju sam preživeo jer nas vojna diktatura nije razumela.
Ljubav između njih dvoje je prilično komplikovana u romanu. Da li ste ikada bili zaljubljeni?
Ne pamtim da nisam bio zaljubljen. Postoje različite vrste ljubavi. Tu je Eros, ljubav prema drugoj osobi. Filija, ljubav prema mudrosti. A tu je i Pragma, ljubav koja ide dalje od svega. Oženjen sam 38 godina. Ne mogu da zamislim svoj život bez moje žene. Kad god odem da spavam, pogledam je i vidim da je ona već u snu. I kažem sebi: „Bože, ovo je najveći blagoslov u mom životu, pronašao sam osobu koja me razume.“
Kad se osvrnete na poslednjih 30 godina od izlaska vaše najpoznatije knjige „Alhemičar“, koliko se vam se život promenio?
„Alhemičar“ je promenio sve u mom životu. Bio je to prilično spor proces, koji sam započeo kada sam imao 40 godina, tako da sam imao vremena da se prilagodim. Nisam poludeo jer sam od nule stigao do mnogo novca. Čovek mora da nauči kako da izrazi svoju dušu. Ja to još uvek radim. Nadam se da ću pisati do kraja života.
Da li postoji šansa da vidimo filmsku adaptaciju neke vaše knjige?
Ne. Nikada ne razmišljam o svojim knjigama kao o potencijalnim filmovima. Ali sam bio dovoljno glup, ili je to možda bilo pitanje sujete, pa sam odmah prodao prava za „Alhemičara“ Holivudu, čim je izašao u Americi. Film ne učini knjigu boljom. Ona je nešto što stimuliše kreativnost kod čitaoca. Kod filmova, sve već imate na tanjiru.
Izvor: time.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Paul Macleod
