„Ostrvo nestalog drveća“ britansko-turske spisateljice Elif Šafak

U burnim vremenima najbolji lek je, ako ste knjigoljubac, čitanje, ali dobre knjige, kakvu je sada ponudila izdavačka kuća Laguna – „Ostrvo nestalog drveća“ britansko-turske spisateljice Elif Šafak (1971).

Za čitaoce koji su se već sreli sa knjigama Šafakove, (objavila ih je devetnaest) među kojima je dvanaest romana, isti srpski izdavač do sada je objavio pet, i to je dovoljna preporuka.

Ovaj najnoviji „Ostrvo nestalog drveća“ iz 2021. godine je možda primeren aktuelnom dobu jer ga je posvetila „imigrantima i izgnanicima iz celoga sveta, obeskorenjenima, ponovo ukorenjenima, neukorenjenima i drveću koje smo ostavili za sobom, usađenom u naše sećanje...“

Na kraju knjige, u celome svetu popularne književnice, prevedene na 55 jezika i okićene brojnim literarnim nagradama, ona objašnjava kako je došla na ideju da je napiše.

„Kada sam pre mnogo godina poslednji put otišla iz Istanbula, nisam znala da se tamo neću više vraćati. Od tada se pitam šta bih ponela iz zavičaja. S vremenom sam počela da mislim da bih volela da sam ponela drvo, neko mediteransko drvo sa prenosivim korenjem i ta misao je uobličila ovu knjigu“, poverila se Elif Šafak.

„Ostrvo nestalog drveća“ se može svrstati istovremeno u žanrove istorijsko-ratnog, porodične drame pa i ljubavnog jer se svi ti žanrovi prepliću.

Od priče o građanskom ratu na Kipru 1974. kada je to ostrvo podeljeno na grčki i turski deo, na porodičnu dramu jedne grčke i druge turske porodice u čijoj je senci ljubavna priča između Grka Kostasa i Turkinje Defne, čije živote autorka prati od mladosti, bekstva sa Krita, nastanjivanja u Engleskoj, sve do Defnine smrti i života njihove ćerke Ade.

Osim zbivanja vezanih za glavne aktere, u romanu se pojavljuje čitav niz sporednih – od rođaka do slučajnih prijatelja i poznanika, ali u nekim poglavljima narator je drvo smokve koje je sa Kipra presađeno u Englesku.

Priča romana teče u dva vremenska plana. Počinje tokom prve decenije novoga, dvadesetog veka a u brojnim poglavljima se vraća u prošlost, to jest u 1974. kada je započeo rat na Kipru sa svim strahotama, ali i ljubav između Kostasa i Defni.

Kritičarka Samanta Ražaram, autorka prikaza knjige za Washington Independent Review of Books, napisala je da „uprkos ljubavnoj priči u centru zapleta, autorka uspeva da oko nje isplete priču o migrantskom iskustvu – događajima koji nas prisiljavaju da napuštamo domovinu i kao što smokvino drvo lepo zapaža: zato što na nas tako deluju migracije i otisnemo se ka nepoznatim obalama, deo tebe umire kako bi drugi deo mogao da počne iznova“.

Šafakova je, prema rečima poznate spisateljice Margaret Atvud, napisala „divan srceparajući roman o mračnim tajnama građanskih ratova i zlu ekstremizma“, dok je u Tajmu napisana ocena da je roman dao „izuzetna premišljanja o najvažnijim životnim pitanjima: identitetu, istoriji i smislu“.

Ispod naslova na korici knjige je štampana konstatacija da je „ova tragična priča ublažena trajnom ljubavlju i fantastičnim završetkom sveukupni trijumf književnosti Elif Šafak“, što je zaista preporuka sa kojom se u potpunosti slažem.

Autor: Vera Kondev

Izvor: Fakti