On je iz De Mojna, neko i to mora

Jedan od najduhovitijih (puto)pisaca današnjice saopštio nam je da se povlači iz sveta književnosti. Bil Brajson, autor zbog kojeg su milioni ljudi decenijama plakali od smeha, odlučio je da se zvanično penzioniše. Mene je ova vest prilično rastužila, ali me teši činjenica da je mnogo pisaca smatralo da je vreme da se povuku, pa su se ipak predomislili i nastavili da pišu.

Bil je u intervjuu za Tajms rekao da ne zna koliko je pandemija uticala na ovu odluku, ali da zaista uživa ne radeći ništa. Prvi put posle mnogo godina čita iz zadovoljstva i ugađa sebi. I treba. Svojim brojnim knjigama oduševio je svet, ali nama fanovima nikad neće biti dosta njegovih avantura i pustolovina. Tajna njegovog uspeha leži u temama iz svakodnevnog života kojima se posvetio sa duhovitošću i lakoćom koja čitaoca gotovo neprimetno i neosetno obrazuje, kroz anegdote i pikantne pojedinosti, o poreklu mnogih stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo. U nastavku teksta ću vam izdvojiti citate iz njegovih knjiga koji su meni najdraži.

„Ni ovde, ni tamo“

Bil Brajson je početkom sedamdesetih proputovao Evropu s rancem na leđima, u potrazi za prosvetljenjem, pivom i ženama. Dvadeset godina kasnije odlučuje da se uputi tragom svoje zlatne mladosti, natovaren mapama i starom odećom i naoružan britkim humorom. Plod ovog putovanja je „Ni ovde, ni tamo“, zabavno, bespoštedno lucidno i grohotno smešno hodočašće od zamrznutih bespuća Skandinavije do uzavrele gungule Istanbula, s usputnim stanicama u brojnim evropskim prestonicama i varošicama – brutalno iskren i duhovit pogled iz turističke perspektive na Stari kontinent po Brajsonu.

Omiljeni citat: „Nemce zbunjuje humor, Švajcarci ne umeju da se zabavljaju, Španci smatraju da nema ničeg neobičnog u ponoćnom ručku, a Italijane nije trebalo nikako i nikad obavestiti o pronalasku automobila.“

„Tamo dole“

Kada je otputovao u Australiju, odmah se zaljubio u tu zemlju. A kako i ne bi? Ljudi su veseli, otvoreni, duhoviti i neizostavno uslužni; gradovi su im bezbedni, čisti i gotovo uvek podignuti pored vode. Hrana je odlična, pivo je hladno, a sunce sija gotovo stalno.

To je najsuvlji, najvreliji, najbezvodniji, najjaloviji i klimatski najagresivniji od svih nastanjenih kontinenata, a opet vrvi životom – pri čemu su tamošnja živa bića uglavnom vrlo smrtonosna.

Omiljeni citat: „Ukoliko sam u prethodnim godinama uopšte i stekao nekakva očekivanja od Australije, ona mi je ličila na neku alternativnu južnu Kaliforniju, mesto gde stalno sija sunce i ljudi veselo i isprazno provode život po plažama, ali sa donekle britanskim šmekom – kao neki Čuvari plaže s kriketom, kako sam tada mislio.“

„Putovanje u Mali Dribling“

Godine 1995. Bil Brajson je seo u auto i započeo oproštajno putovanje po Engleskoj, koje je trajalo nedeljama, pre nego što se sa porodicom vratio u Sjedinjene Američke Države. Knjiga o tom putovanju – „Beleške s malog ostrva“ – beskrajno je srdačan prikaz Engleske i jedan od najdovitljivijih. Dve decenije kasnije odlučio je da ponovo otkrije tu zemlju, a rezultat je „Putovanje u Mali Dribling“. Krećući se trasom od Bognora na jugu do Kejp Rata na severu, Brajson nam otkriva čudesno lepu, ekscentričnu, dražesnu i jedinstvenu zemlju.

Omiljeni citat: „Salata je bila neka vrsta čorbe od zelene salate po kojoj je plutalo malo naseckane piletine. Mala je uteha bilo saznanje da koliko god dugo poživim i koliko god drugih razočaravajućih salata budu postavili ispred mene, nikada neću dobiti neku goru od ove.“

Autor teksta: Dunja Lozuk

Foto: © Heathcliff O'Malley