U mesecu kada je u knjižari Delfi u SKC-u aktuelna izložba knjiga o kineskoj kulturi i istoriji čitaocima je u petak, 24. juna u knjižari Delfi u SKC-u predstavljena knjiga kineskog nobelovca Mo Jena „Smrt na sandalovom kocu“. O Mo Jenu i knjizi govorili su Ana M. Jovanović, prevoditeljka romana „Smrt na sandalovom kocu“, i Radosav Pušić, direktor Instituta Konfucije u Beogradu.
Prema rečima profesora Pušića, Mo Jen je veoma specifičan. „On je neko ko voli da se igra. Ta vrsta igre svojstvena je majstorima, a on je svakako majstor svog zanata. Jezik koji koristi je vrlo specifičan. Imate dva aspekta. Jedan je da se meša fantastika i realnost. On koristi mnogo elemenata iz kineske mitologije, koristi igre reči i imena koja su samo Kinezima znana.
Profesor Pušić je naglasio da čitaoci u Srbiji imaju sreće što je jedan od prevodilaca Mo Jena i Ana M. Jovanović, koja je veliki ljubitelj dela ovog pisca. „Mislim da je ovo jedan od najuspelijih prevoda na drugi jezik. Njen prevod je po mnogo čemu uspeo da dočara atmosferu, duh i sve ono što je vredno u književnosti Mo Jena.“
Mo Jenovu prozu kritika često svrstava u književnost traganja za korenima, istakla je Ana Jovanović, koja se prvi put srela sa književnošću Mo Jena čitajući „Žabe“, roman koji je pročitala u Kini. „Mo Jen je roman ’Smrt na sandalovom kocu’ pisao tako da se čita kao pozorišna predstava na trgu. Ovaj roman bi u stvari trebalo da se otpeva. Većinu poglavlja govore različiti naratori i oni započinju arijama iz lokalne opere koja se zove ’mačeća opera’. Kroz čitav roman imate umetanje delova iz opera i to je sve rimovano. On se vraća unazad, on želi da se nadoveže na kinsku tradiciju kada su se knjige čitale narodu na trgovima i ovaj roman je tako pisao.“
Roman „Smrt na sandalovom kocu“ događa se u vreme tzv. Bokserskog ustanka (1897–1901), koji je buknuo u kineskoj provinciji Šandung protiv uticaja zapadnih sila i hrišćanskih misija. Junakinja bezuspešno pokušava da spase oca, znamenitog pevača lokalne opere i jednog od vođa ustanka, od sporog i bolnog umiranja posle nabijanja na sandalov kolac, a kaznu treba da izvrši njen svekar, proslavljeni dželat iz Gaomija. Pisac sučeljava dve tradicije ukorenjene u kineskoj kulturi: gaomijsku operu kao važan deo kineskog kulturnog nasleđa i sâm čin pogubljenja, opisan izrazito teatralno, što ističe svu surovost i tamu ljudskog uma. Prepletom ta dva vida „umetnosti“ koje će se na kraju romana stopiti u jednu pozorišnu predstavu, Mo Jen ukazuje na tamne i svetle strane kako društva, tako i čovekove prirode.
