„O ženama i soli“ – višegeneracijska priča epskih razmera o kubanskoj porodici
Devet žena iz romana „O ženama i soli“ ćerke su kubanske dijaspore i El Salvadora, ujedinjene u zajedničkim potrebama za kretanjem i migracijom, ispunjenih nadom i težnji ka novim mogućnostima. Podsećajući pomalo na knjigu „Povratak kući“ Ja Džasi, svaka junakinja je odlučna da živi slobodno u društvu koje joj je dodelilo nekakvu etiketu. Garsijin debitantski roman je tanka ali bujna knjiga, prožeta grubom lepotom koja nas podseća da okrutnosti nanete ženama – u ovom slučaju nad latinoameričkim ženama – ne prestaju da se ponavljaju kroz istoriju, pa i danas.
Roman započinje u godini 2018. u kojoj se susrećemo sa Karmen koja jadikuje zbog narkomanske zavisnosti svoje ćerke Džanet, očajnički se nadajući da će to prevazići i preživeti. To nije američki san koji je Karmen zamišljala za svoju porodicu kada je migrirala sa Kube u Majami.
Čitaoci se potom vraćaju u 1886. godinu u kojoj se upoznaju sa Karmeninom prababom, Marijom Isabel, koja je bila jedina zaposlena žena među muškarcima u fabrici cigara u Kamagveju na Kubi. Antonio, Karmenin pradeda, očarao je Mariju Izabel čitajući naglas, kako bi njoj i ostalim radnicima pomogao da prođe vreme. Čitao im je romane Aleksandra Dime, potom i Šekspirove drame ali i priče iz novina – sa ciljem da im pomogne da odvrate pažnju kako od njihovog težačkog rada tako i od gerilskih borbi koje su se odvijale u njihovom gradu. Marija Isabel nije znala da čita, ali se, slušajući Antonija, pitala Može li čovek naučiti da se zaljubi umom.
Antonio je čitao i pisma Viktora Igoa, upućena svim ženama Kube: „Oni što nemaju doma koji bi nazvali svojim traže podršku onih koji su ostali bez svoje zemlje… Ko smo mi, slabost? Ne, mi smo sila.“
Gabrijelu Garsiju krasi velika snaga dok bez straha oslikava mračnu stvarnost imigrantskih zajednica. Godina je 2014. u Majamiju, Džanet, ćerka njene junakinje Karmen, bistre glave, bez uticaja narkotika, bori se sa uspomenama na preživljeno zlostavljanje. Posmatra kako preko puta imigracione službe pretresaju Glorijinu kuću i hapse je. Kasnije tokom dana, kada se Glorijina osmogodišnja ćerka Ana vraća kući, saznaje da joj je majka nestala. Ana kuca na Glorijina i Džanetina vrata kako bi pitala gde joj je otišla majka. Iako Džanet želi da zaštiti Anu i ne želi da zove socijalnu službu, njena majka je tvrdog srca: „Džanet, ovo nije igra“, kaže joj „Ti si na probaciji. Stvarno hoćeš sve ponovo da uprskaš?“. Policiju su pozvale tek posle nekoliko dana.
U Garsijinim spretnim rukama, razorna moć takvih trenutaka postoji uporedo sa lepotom ostalih. Kada je Glorija prebačena iz Majamija u zatvor u Teksasu, očaj koji je osetila nad preokretom njenog života i odvojenost od Ane bili su podnošljivi zahvaljujući njenom fascinacijom pticama koje je posmatrala. „Papagaj ukopavač, znan i kao stenoviti patagonac, a takođe znan i kao papiga ukopavačica, jedina je vrsta ptice s trepavicama.“
„Ptice lete čak i ako će ih to ubiti“, napisala je svojoj ćerki u nekoj vrsti obećanja da će se ponovo sastati.
Čak i sa solju na ranama, žene Garsijinog uzvišenog romana preživljavaju – uprkos brutalnim muževima i momcima, ratu, odvojenosti, siromaštvu, nasilju. One se trude i ostavljaju iza sebe prošlost, dok istovremeno crpe snagu iz ličnih istorija. Rečenica izgovorena davno u fabrici cigara odjekuje kroz celu knjigu: „Mi smo sila“.
Izvor: oprahdaily.com
Prevod: Aleksandra Mišić
