O „Ukusu straha“ Zorana Petrovića: Zlo je naš sugrađanin
„Iznenađenje obavlja pola posla“, a Zoran Petrović to čini nakon „Rizničara tajni“, istorijskog trilera udaljenom pet vekova od našeg. Pomislilo bi se – događaji iz prošlosti, toponimi ne tako bliski našem jeziku i području, ne mogu nam nauditi. Sve se završava sklapanjem knjige, opasnost ostaje samo među koricama pročitanih stranica.
U „Ukusu straha“ je drugačije – sve je tu, jezovito poznato; ulice kojima smo stotinama puta prolazili, ne osvrćući se, kao da samo zbog nas postoje; ljudi koje poznajemo, s kojima se mimoilazimo svakog dana, koje smo nekada i pozdravili, a ponekad i boravili u domovima. Čak je i preteća tišina u romanu preslikana i liči na našu dok čitamo, sve je tako poznato i strašno.
Nekada, negde daleko, neko drugi, postalo je: sada, ovde, mi, i neko nama blizak i znan. Zlo je naš sugrađanin.
Ubica rekonstruiše bajke; ono što treba da uspavljuje i teši, postaje još jedan razlog za strah što „truje i satire dušu“. Otvara se pitanje i ta se vrata do kraja romana ne zatvaraju: da li plovimo u čamcu u kojem nakon svake zapušene rupe otkrivamo da postoji još jedna? Šta su zlo i dobro? Da li naša interpretacija tih pojmova ili Zlo i Dobro u svom apsolutu? Da li je naš odgoj uslovio jasno prepoznavanje? Kada jedno prelazi u drugo? Gde su granice, da li su jasno omeđene?
Saznajna funkcija romana veoma je važna: autor nam otkriva zakonitosti neverbalnog ponašanja: sklopljene ruke ispred usta, trljanje nadlaktica. Upoznajemo prvobitne verzije bajki, koje su u biti narodna predanja nenamenjena deci, pre diznizacije; potpis počinioca, period hlađenja, empatski momentum, ludilo udvoje; psihopatski trijas.
Kristinin i Profesorov odnos je vruć-hladan i dobro je što se ta tenzija rasplete tek na kraju. Mnogo je toga neizrečenog, ono što ona ne može da izusti, Slobodanka joj „pomaže“ u tome da se „oslobodi“. Želja je obostrana: „Prosečno zgodan, natprosečno pametan, oduvek joj se sviđao.“ Profesor je, međutim, jasnije ispoljava: „Spustio je levi dlan na njenu šaku na volanu i nežno je stegao, a zavesu lišenu osećanja u očima Kristine Preradović probila je jedna blistava suza“. Nije lako dokučiv razlog Kristinine inhibiranosti: da li zbog odgovornosti položaja koji ima kao šefica, strogog oca koji je i u svojoj odsutnosti prisutan, burne prošlosti s Profesorom o kojoj tek imamo da čitamo... Svakako je dobro što postoji potisnuta tenzija, jer doprinosi osvetljavanju radnji i karaktera junaka.
Znakovit je i način kako Petrović komunicira sa čitaocima preko bordo majice jednog od junaka, na čijim grudima piše Rizničar tajni. Zanimljiv detalj na kojem bi se trebalo zaustaviti, jer tako fukcioniše književnost (i svet, uostalom), značenja su premrežena, ništa ne postoji samo zbog sebe, i najudaljeniji delovi, naizgled bez povezanosti, unutar su šire mreže i, kada sintagma zatreperi i zanjiše se u jednom delu, odjek zvona čujemo i u drugim romanima. Nema bezvezanstvenosti.
Ono što će ćerkica Milica uraditi na poslednjoj sceni kornjači Njonjoslavi strašnije je od svih žrtava, isečenih prstiju, izvađenih očiju, rasporenih utroba, odsečenih genitalija. U nagoveštaju zla rečeno je više nego u detaljno opisanim ritualima mučenja, isticanju krvi, jer je iskonski horor u poznatom koje na naše oči postane neprepoznatljivo.
Autor: Siniša Bošković
