O stvaralačkoj patnji i sreći
Čitav život sakrivao sam se iza filmskih junaka. Živio njihove živote i pričajući njihove krio svoj.
„'Neispričane priče' ostajale su u režijskoj bilježnici kao u nekoj dobro začepljenoj boci. I odjednom, vjerojatno u nadi da ću time olakšati povratak, odlučio sam tu bocu otvoriti“ - beleži u uvodu svojih „Neispričanih priča“, Rajko Grlić, proslavljeni hrvatski reditelj svetskog glasa. A otvorenu bocu beogradska Laguna nedavno je zatvorila u korice. U formi leksikona filmskih termina autor je u ovoj izuzetnoj ličnoj povesti izneo svoj pogled ne samo na svoju porodicu i svoju karijeru, nego i na zajedničku nekadašnju zemlju, prijatelje, kolege i događaje na jugoslovenskim prostorima u prelomnim vremenima za poslednjih pedesetak godina. Svaki filmski termin, pritom, sadrži kratku definiciju i značenje date filmske pojave, a onda Grlić u tom tematskom ključu, na veoma duhovit, dirljiv, a ponekad i gorak način, priča neku od epizoda ili iz svog života ili iz scenarija nekog od svojih nerealizovanih filmova. „Ne volim ljude koji puno pričaju o sebi, ne volim rijalitije, ne volim biti egzibicionista, i sve sam to prekršio knjigom 'Neispričane priče'. A sve je počelo od mojih zabeleški pisanih zaista za mene, bez ikakve potrebe da budu dobro pisane, ili lepe, ili nekom čitljive, jer su pisane kao podsetnik. U jednom trenutku sam samo pomislio da možda zbir tih zabeleški koji se nalazi u kompjuterskom fajlu može mojim unucima jednog dana otkriti, ako ih slučajno bude zanimalo, šta sam to radio i da imaju neki osećaj prošlosti o toj našoj porodici“, kaže Grlić. „Da nije veliki reditelj, bio bi sigurno značajan pisac, a opet da nije bio reditelj, ne bi bilo ove knjige i mi nikada ne bismo otkrili šta se dešava u duši čoveka koji se bavi ovom profesijom, kakve su patnje i sreće u isto vreme iza stvaralaštva Rajka Grlića“, objašnjava Goran Marković, reditelj i dugogodišnji Grlićev prijatelj.
Izvor: Danas
