O mangi „Sani“ – porodica, uprkos svemu
Okruženja koja viđamo u mangama često su delimično fantastična, ali ima i onih u kojima je sve toliko stvarno i realistično da prosto deluju dokumentaristički. U slučaju mange Sani, koju je Laguna izdala u 6 brojeva, to okruženje je sirotište u kome se nalaze napuštena, odbačena i često zaboravljena deca.
Ta deca uprkos tome stvaraju atmosferu jedne ogromne, neuredne i nepopravljive porodice, prvenstveno zahvaljujući svojim negovateljima, ali i neverovatnoj mašti i neiscrpnoj energiji. To je prostor u kome nikad ne vladaju mir i tišina, gde se svi otimaju oko poslednjeg kolačića, maštaju o tome kada će sledeći put videti roditelje i trude se da dobiju najviše pažnje.
U traganju za razonodom im pomaže i naslovni Sani, zapravo Nisan Sani, pokvareni automobil koji stoji u dvorištu i koji im služi da zaborave na svakodnevicu. Kada uđu u njega, deca otvaraju jedan potpuno novi svet mogućnosti u kome putuju gde žele, rade šta im duša poželi i osećaju pravi dah slobode na licu. Neki od njih tu će zapaliti prvu cigaretu, drugi videti prvi erotski magazin, a treći pak povesti ozbiljne razgovore o svom životu i budućnosti.
Sve ovo donekle je inspirisano autorovim životom, jer je Taijo Macumoto i sam proveo šest godina u sirotištu, ali je rekao da je ovo mešavina istine i fikcije. A oni delovi koji se čine najstvarnijim su neizvesnost oko toga kada nekog treba da poseti roditelj, razmišljanje o sopstvenoj adekvatnosti i kritikovanje sebe zbog neispunjavanja očekivanja okoline.
Iako su u sirotištu deca koja dane, osim u školi, provode u nevinoj igri, oni moraju da budu mnogo zreliji od svojih vršnjaka, jer se suočavaju sa problemima koji nisu svima poznati. Na primer, da li treba da budu dobri kada dođu roditelji da ih odvedu na par dana kako bi ih ovi ponovo pozvali da žive sa njima, ili samo treba da se prepuste svojoj mašti i uživaju u nesputanosti dok ne odrastu?
S druge strane, svaki od tih susreta sa roditeljima, ili pak pominjanje njihovih sudbina, služi kao jedan mali emotivni rolerkoster, te će vam ovaj serijal iznova i iznova slamati srce, ali vam na kraju dana i vraćati osmeh na lice. Jer ova deca su iskrena, direktna, oni rade najbolje što znaju a opet se pitaju da li su dovoljni i da li su oni krivi, dok su im roditelji alkoholičari, pacijenti u bolnici, ili prosto nestali u akciji.
Macumoto kroz svoj serijal uspeva da napravi fini balans između svih teških tema i ključnih životnih pitanja sa jedne i trenutnih malih radosti sa druge strane. Zbog toga ćete u ustima osetiti ukus svakog kroketa od pirinča, a u srcu procesuirati svako razočaranje koje doživi neko od likova.
Sve to predstavljeno je kroz retro postavku, jer se radnja odvija u prošlosti, ali sa vrlo specifičnim crtežom koji istovremeno deluje kao da je od pre više decenija i kao da je nešto vrlo sveže. Imamo dosta krupnih kadrova i fokusiranja na izraze lica, okoline su detaljne, a onomatopeja igra vrlo važnu ulogu na mestu gde se nešto uvek čuje.
Iako ne postoji neki konkretan linearan razvoj radnje, već su u pitanju pojedinačne crtice iz života ove dece, dok čitate Sani, čini vam se da je prošlo puno vremena i da ste proživeli mnogo šta sa glavnim likovima. To je emotivno delo puno ljubavi prema svakom od likova, koje sa dečjim entuzijazmom, a ozbiljnošću odraslih, prikazuje jednu vrlo kompleksnu temu sa najdubljim poštovanjem.
Autor: Filip Milosavljević
Izvor: City magazine
