O „Bečkom romanu“ Dragana Velikića: Velika, važna i hrabra književnost
Bez dvoumljenja odmah na početku treba reći: „Bečki roman“ je književni događaj bez presedana u recentnoj književnoj produkciji u Srbiji!
Roman, pre svega, deluje koherentno, naracija je jasna, razgovetna i precizna; ono što nije napisano ili opisano, iziskuje, kao kod svih velikih priča, čitaočeva proširenja. Recimo, mi ne znamo zašto je Pavle u zatvoru, ali znamo da je početak priče koja će ga odvesti u zatvor trenutak kada Andrej ugleda beli zamotuljak u Centralnoj bolnici, jer Pavle je taj zamotuljak; u suštini, ovakvim narativnim postupkom se potcrtava dihotomija i misterija, koja se čita, recimo, u ovim rečenicama koje svaki čitalac romana treba da proširi: „Kako je Pavle dospeo u zatvor? Ne u ovaj gde su ga gurnule hijene iz Centralne bolnice, nego onaj koji je sam izgradio? U čemu Andrej ima veliki udeo.“
Likovi su uverljivi i živi. Čak i oni sporedni (poput policajke u zatvoru). Jezik i stil su, kao i uvek, besprekorni. Unutrašnje i spoljašnje psihološke karakteristike aktera priče dovedene su do perfekcije: znamo sve o njihovom društvenom, socijalnom, pa i političkom statusu, ali znamo i za njihove unutrašnje borbe i lomove. Vreme (zapravo: epohe na istorijskim razmeđima) i prostor (i Beč i Beograd) opisani su dosledno i veoma plastično, u dva-tri poteza, kao kod kroki-crteža.
Postoji i jedan latentni sarkazam, možda i autoironija: kao u opisu naziva stanica (štreberi) ili kod knjiškog fonda u zatvoru (Jergović, Velikić, Albahari... ali ne i Bernhard i Handke). Sve u svemu, kao kod dobrih noar ili psiholoških krimića, i nad ovim romanom lebdi jedna tajnovitost koja prekriva pitanja za kojima tragaju i likovi i čitaoci: Zašto jedan mladić sedi nevin u zatvoru? Po mom mišljenju, tajanstvenost, odnosno, tajanstveni sastojak ove proze, e to je ono nešto, kako je to rekao Vinaver, „što pivo čini pivom“ – vrhunska književnost!
Velika, važna i hrabra književnost, neuporediva ni sa čim na našem jeziku!
Autor: Srđan V. Tešin, pisac
