„Novi učenik“ Trejsi Ševalije osvetljava neobična iskušenja našeg doba
Projekat Šekspir izdavačke kuće Hogart počeo je izmenjenom verzijom Šekspirove „Zimske bajke“ Dženet Vinterson, preko „Mletačkog trgovca“ Hauarda Džejkobsona, „Ukroćene goropadi“ En Tajler i „Bure“ Margaret Atvud.
Naše doba je toliko zaokupljeno originalnošću da ovaj projekat donekle deluje veštački – jer ova edicija u osnovi i jeste plod naručenih dela. Mada, dramski pisci iz elizabetanskog perioda nisu oklevali da preuzmu dobro poznate likove i priče, a sam Šekspir je napisao svoja najpoznatija dela koristeći se tuđim zapletima, dok su ovi briljantni savremeni autori napisali romane pozajmljujući teme i motive iz Šekspirovih drama.
Sada je pred nama „Novi učenik“ Trejsi Ševalije. Ševalije je obradila „Otela“ s ciljem da osvetli neobična iskušenja našeg doba. Budući da ne možemo tvrditi da je ovo klasičan roman, onda, u najmanju ruku, možemo reći da je u pitanju očaravajući eksperiment.
Radnja romana „Novi učenik“ smeštena je u osnovnu školu u vašingtonskom predgrađu. Na prvi pogled, čini se da je ovakva postavka pomalo nedostojna spletkarenja sa kojim se susrećemo u Šekspirovim komadima, ali iako anahronizmi deluju čudno oni savršeno funkcionišu! U verziji Trejsi Ševalije, Otelove podmukle manipulacije smeštene su u dinamično okruženje koje uključuje igralište, šestake, poderana kolena i igru školica. Gospoda iz Venecije često se ponašaju kao blesava deca, a šestaci, kako ih Trejsi Ševalije prikazuje, postupaju prilično zrelo za svoje godine.
Izmeštanje radnje iz prošlosti u onu nama bližu stvarnost neverovatan je izazov s obzirom na to da se u originalu radnja odvija u nekoliko dana, od venčanja do ubistva. Ali Ševalije ovakvu radnju uspeva da zgusne jer se radnja odigrava tokom jednog jedinog školskog dana. To je jedna od mnogih adaptacija koje iznenađujuće dobro funkcionišu. Školsko igralište je, kao što se mnogi od nas sećaju, pozornica burnih emocija izazvanih munjevitim zaljubljivanjima.
Radnja počinje jednog prolećnog dana. Di, najpopularnija devojčica šestog razreda, prva primećuje novog dečaka. Jedini je crnoputi đak u školi, distanciran od ostale dece, odeven drugačije, formalnije. Di je opčinjena njegovim samotnjaštvom i smesta oseća potrebu da ga zaštiti. Ne skrivajući svoja osećanja prema crnom dečaku i budući potpuno neposredna, Di otkriva je on iz Gane i da se zove Osei. „Lakše je da me zoveš O“, kaže joj on, i odmah se nasmeše jedno drugom zbog slučajne veze između njihovih imena: O i D. „O ima lepe ravne zube“, misli Di „ a taj blesak beline na njegovom tamnom licu podstaknuo je nešto u njoj.“
O je pokrenuo emocije i drugih junaka, što je dalo priliku Ševalije da u romanu istraži spektar rasnih stavova – od simpatije, pa sve do potpunog gnušanja. Smeštanje radnje romana u sedamdesete godine 20. veka omogućilo je autorki da prati reakcije na igralištu i u učionici u vreme revolucionarne društvene promene. Rasno unificiran kolektiv podeljen je na one koji novajliji žele dobrodošlicu i pored svoje strepnje, i na one koji ne osećaju nikakvu potrebu da sakriju svoje sumnje prema tamnoputom uljezu. Usput, čuju se i uobičajene floskule, a neke od njih zvuče zastarelo, poput: „Ova škola nije spremna za crnog dečaka.“ Mada ima i komentara koje današnji rasisti rado izgovaraju: „Boja njegove kože nema nikakve veze sa ovim“.
Ali nevolje sa kojima se O suočava ne dolaze od nastavnika ili upravnika škole, čiji se stavovi mogu lako prepoznati i o njima diskutovati. Ovo mu je, na kraju krajeva, četvrta škola u proteklih šest godina, i njegova starija sestra ga podučava filozofiji Malkolma Iksa. O zna sve o belcima i njihovim predrasudama i nepoznavanju Afrike, o njihovoj jezivoj želji da dodirnu njegovu kosu, ili o patetičnom prisvajanju crnačke kulture.
Ono na šta nije bio pripremljen jeste drugar iz škole po imenu Ijan, čija adolescentska duša kipi od ljubomore i zavisti. Prvi put ga opažamo kako maltretira neke četvrtake na vrtešci da bi im pripalo muka. Primećuje Oseijevu i Diinu zainteresovanost za njega. „Ijan bi uvek primetio svakoga ko kroči u njegovo carstvo, jer igralište je pripadalo njemu“, napisala je Ševalije. „Ijan je bio najlukaviji. Najproračunatiji. Najbrže je reagovao na nove okolnosti i okretao ih u svoju korist.“ Ne može se pomiriti s Oseijevim tihim samopouzdanjem i pažnjom koju dobija od svojih drugova iz odeljenja.
Budući da je nevaljali šestak, Ijan je ipak saosećajniji od Jaga, čiji su mračni motivi predmet debata vekovima unazad. Čak i dok gledamo kako Ijan ubrizgava svoj otrov u Oseija i ostatak odeljenja, saznajemo kako kod kuće dobija batine, budući da je mlađi od svoje nezgodne braće. S obzirom na stepen zlobe koji izbija iz njega, očigledno je da izrasta u manipulativnu osobu što je za njega način da se izbori sa okolnostima koje su ga zadesile.
Način na koji Ševalije izražava Jagove intrige u moderno vreme, unutar igrališta, pruža opako zadovoljstvo. Ona je izuzetno inventivna, pa detalji iz „Otela“ dobijaju moderne paralele: pernica za olovke sa jagodama zamena je za maramicu koju Otelo daje Dezdemoni. I ostali arhetipski likovi iz Šekspirovog komada uredno su postavljeni u sadašnjicu dok igraju kikbol za vreme odmora. Čak i očigledna i eksplicitna seksualna energija pronalazi svoje mesto između adolescenata koji se približavaju pubertetskim godinama.
Realistična proza Trejsi Ševalije i naturalistički prikazani likovi suočavaju se sa melodramom koja dostiže vrhunac u zapletu radnje. Do tada, priča o Oseiju dostigla je vrlo uznemirujuću tačku, toliko da ne možete ništa da uradite osim da stojite i posmatrate kako se život nesrećnog dečaka nezaustavljivo približava ambisu…
Izvor: washingtonpost.com
