Novi (i) stari Dragoslav Mihailović – Povodom zbirke priča „Jalova jesen“
Pripovetka kao žanr često je u senci romana, pa stoga i nije čudno što su mnogi pisci širem krugu čitalaca poznatiji kao romansijeri iako u svom opusu imaju i veliki broj pripovedaka, koje bi sakupljene mogle činiti i po nekoliko zasebnih knjiga.
Sličan je slučaj i sa Dragoslavom Mihailovićem, čija je prva objavljena knjiga bila upravo zbirka priča pod nazivom „Frede, laku noć“, ali se čini da je romanima „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“ i „Čizmaši“ zasenio i prethodne i buduće kratke prozne forme koje je stvorio, a nije isključeno da bi se i između pripovetke i publicistike piščevo ime pre moglo povezati sa ovim drugim žanrom, prvenstveno zbog Mihailovićeve obimne dokumentarne proze o Golom otoku, ali i zbog polemičkih tekstova koje je objavio u vremenima nacionalnih i ideoloških preispitivanja na prelazu iz XX u XXI vek.
Prvobitno objavljena usred tog turbulentnog vremena, tačnije 2000. godine, zbirka „Jalova jesen“, koju čini devet pripovedaka, donekle je presek Mihailovićevog stvaralaštva, jer se na svojevrstan način prožimaju sve dominantne teme piščeve dotadašnje pripovedne i romaneskne proze, ali nam se istovremeno otkriva i jedan novi Dragoslav Mihailović, prvenstveno kao vrsni stvaralac kratke proze utemeljene na već proverenim motivima i temama, pa je u tom pogledu ponovno štampanje zbirke, u izdanju beogradske Lagune, podjednako značajno kao i njeno prvo objavljivanje.
Premda bi se priče mogle striktno podeliti na one u čijem su zapletu lični problemi i na one što se dotiču političke situacije kojom se Mihailović bavio i kao publicista, ipak u oba slučaja centralno mesto zauzima čovek kao pojedinac, pa i onda kad je upleten u nedokučive državne i ideološke igre sa fatalnim ishodom.
U širokom rasponu od groteske koja se graniči sa dramom apsurda, preko tragedija koje su prouzrokovane ličnim ili višim interesima, do jesenje potrage za izlaskom iz bespuća, Mihailović provodi svoje čitaoce i kroz neke nove svetove, ali ih još jednom vodi i u Dušanovac koji je svima poznat iz romana „Kad su cvetale tikve“, još jedanput im predstavlja svoj zavičaj Ćupriju, dočarava im pokušaje nekadašnjih golootočkih zatočenika da spoznaju razloge svoje navodne krivice, a vodi ih i u francusko radničko naselje Vijetnam, koje je nekada prikazao u scenariju za film „Tamo i natrag“ („Aller retour“).
Sportska nadmetanja, tužne ljubavi, izgubljena prijateljstva – sve su to nezaobilazne teme ljudske sudbine i kao takve zaslužuju punu pažnju, ali često se ni sudbina običnog čoveka ne može razumeti bez šireg sagledavanja ideologije i vlasti koja je naterala ljude da jedni druge mrze i međusobno se satiru, a pri čemu će na kraju podjednako patiti i islednik i logoraš dok se budu prisećali svog učešća u tim tragičnim nesuglasicama, koje je nemoguće razmrsiti ni nakon pola veka i zbog čega se izlazak sa stanputice ne nazire, što je i nagovešteno u zaključku poslednje priče iz zbirke.
U kombinaciji traganja za pozadinom istorijskih događaja i prikazivanja sveta koji zadire u maštu, a sve to uz krajnje neobična imena (poput Plave Drame i Mijandroša) i profesija neobičnih naziva (poput parioničara i pečurkara), Dragoslav Mihailović iz pripovetke u pripovetku drži čitaočevu pažnju i, kao što je to maestralno učinio u romanu „Petrijin venac“, još jedanput od čitaoca pravi svog saučesnika, pa čak i ravnopravnog učesnika u priči, bez čega i nema dobre pripovetke – formalno kratke, a suštinski nesagledivo duboke.
Autor: Dušan Milijić
Sličan je slučaj i sa Dragoslavom Mihailovićem, čija je prva objavljena knjiga bila upravo zbirka priča pod nazivom „Frede, laku noć“, ali se čini da je romanima „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“ i „Čizmaši“ zasenio i prethodne i buduće kratke prozne forme koje je stvorio, a nije isključeno da bi se i između pripovetke i publicistike piščevo ime pre moglo povezati sa ovim drugim žanrom, prvenstveno zbog Mihailovićeve obimne dokumentarne proze o Golom otoku, ali i zbog polemičkih tekstova koje je objavio u vremenima nacionalnih i ideoloških preispitivanja na prelazu iz XX u XXI vek.
Prvobitno objavljena usred tog turbulentnog vremena, tačnije 2000. godine, zbirka „Jalova jesen“, koju čini devet pripovedaka, donekle je presek Mihailovićevog stvaralaštva, jer se na svojevrstan način prožimaju sve dominantne teme piščeve dotadašnje pripovedne i romaneskne proze, ali nam se istovremeno otkriva i jedan novi Dragoslav Mihailović, prvenstveno kao vrsni stvaralac kratke proze utemeljene na već proverenim motivima i temama, pa je u tom pogledu ponovno štampanje zbirke, u izdanju beogradske Lagune, podjednako značajno kao i njeno prvo objavljivanje.
Premda bi se priče mogle striktno podeliti na one u čijem su zapletu lični problemi i na one što se dotiču političke situacije kojom se Mihailović bavio i kao publicista, ipak u oba slučaja centralno mesto zauzima čovek kao pojedinac, pa i onda kad je upleten u nedokučive državne i ideološke igre sa fatalnim ishodom.
U širokom rasponu od groteske koja se graniči sa dramom apsurda, preko tragedija koje su prouzrokovane ličnim ili višim interesima, do jesenje potrage za izlaskom iz bespuća, Mihailović provodi svoje čitaoce i kroz neke nove svetove, ali ih još jednom vodi i u Dušanovac koji je svima poznat iz romana „Kad su cvetale tikve“, još jedanput im predstavlja svoj zavičaj Ćupriju, dočarava im pokušaje nekadašnjih golootočkih zatočenika da spoznaju razloge svoje navodne krivice, a vodi ih i u francusko radničko naselje Vijetnam, koje je nekada prikazao u scenariju za film „Tamo i natrag“ („Aller retour“).
Sportska nadmetanja, tužne ljubavi, izgubljena prijateljstva – sve su to nezaobilazne teme ljudske sudbine i kao takve zaslužuju punu pažnju, ali često se ni sudbina običnog čoveka ne može razumeti bez šireg sagledavanja ideologije i vlasti koja je naterala ljude da jedni druge mrze i međusobno se satiru, a pri čemu će na kraju podjednako patiti i islednik i logoraš dok se budu prisećali svog učešća u tim tragičnim nesuglasicama, koje je nemoguće razmrsiti ni nakon pola veka i zbog čega se izlazak sa stanputice ne nazire, što je i nagovešteno u zaključku poslednje priče iz zbirke.
U kombinaciji traganja za pozadinom istorijskih događaja i prikazivanja sveta koji zadire u maštu, a sve to uz krajnje neobična imena (poput Plave Drame i Mijandroša) i profesija neobičnih naziva (poput parioničara i pečurkara), Dragoslav Mihailović iz pripovetke u pripovetku drži čitaočevu pažnju i, kao što je to maestralno učinio u romanu „Petrijin venac“, još jedanput od čitaoca pravi svog saučesnika, pa čak i ravnopravnog učesnika u priči, bez čega i nema dobre pripovetke – formalno kratke, a suštinski nesagledivo duboke.
Autor: Dušan Milijić
