„Noć u Karakasu“: otrežnjujući pogled na život na ivici
Adelaida Falkon je upravo sahranila svoju voljenu majku i ostala je potpuno sama u trenutku kada se raspada samo njen, već i životi svih stanovnika njenog rodnog Karakasa. Na ulicama se bore demonstranti, pljačkaši grabe sve što mogu, a odlazak iz stana bi sigurno značio trenutnu smrt. Kada i njen mali svet bude napadnut, ona pokušava da se odbrani, ali uzalud, jer ne samo da više nema kome da se obrati, već mora i da shvati da je postala beskućnica. Borba za život je tera da radi stvari o kojima ona, književni prevodilac, nikada nije sanjala. Ali ovo nije vreme za odbranu morala već borbe za opstanak.
Prvenac Karine Sains Borgo je delo fikcije, ali ko god da je pratio vesti iz Južne Amerike, neizbežno mora da se zapita koliko istine i stvarnosti ima u romanu. U intervjuu, spisateljica naglašava kako je zaplet fiktivan, ali takođe naglašava da su pobuna, ubistva, prevare i nasilje istiniti.
Nije sve loše u Venecueli, jer se Adelaida priseća bezbrižnog vremena izvan Karakasa, gde je kao dete provodila leta. Ali isto tako zna za gradski život gde je sve bilo dostupno deci, ali uzalud, jer je odlazak napolje i na igrališta bio previše opasan. Ona oscilira između ekstrema, u njenoj zemlji kao da umerenost ne postoji.
Povremeno je teško izdržati ono o čemu Borgova pripoveda. Naročito je uznemirujuć opis venecuelanskih zatvora pod nadzorom paravojnih jedinica.
Kako neko može da živi u takvim okolnostima? Ne može. Tačka. Stoga, ako se ukaže prilika za beg, zgrabite je. I to je ono što Adelaida radi, iako je grize savest.
Roman je pun brutalnosti i čemera, države na staklenim nogama. Dominiraju korupcija i nasilje, ljudskost kao da je iščezla. To nije reportaža, ali perspektiva prvog lica pripovedača stvara mračnu atmosferu. Ovaj roman se uvlači pod kožu i tera vas da se suočite sa onim što neki ljudi moraju svakodnevno da trpe.
Izvor: missmesmerized.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
Prvenac Karine Sains Borgo je delo fikcije, ali ko god da je pratio vesti iz Južne Amerike, neizbežno mora da se zapita koliko istine i stvarnosti ima u romanu. U intervjuu, spisateljica naglašava kako je zaplet fiktivan, ali takođe naglašava da su pobuna, ubistva, prevare i nasilje istiniti.
Nije sve loše u Venecueli, jer se Adelaida priseća bezbrižnog vremena izvan Karakasa, gde je kao dete provodila leta. Ali isto tako zna za gradski život gde je sve bilo dostupno deci, ali uzalud, jer je odlazak napolje i na igrališta bio previše opasan. Ona oscilira između ekstrema, u njenoj zemlji kao da umerenost ne postoji.
Povremeno je teško izdržati ono o čemu Borgova pripoveda. Naročito je uznemirujuć opis venecuelanskih zatvora pod nadzorom paravojnih jedinica.
Kako neko može da živi u takvim okolnostima? Ne može. Tačka. Stoga, ako se ukaže prilika za beg, zgrabite je. I to je ono što Adelaida radi, iako je grize savest.
Roman je pun brutalnosti i čemera, države na staklenim nogama. Dominiraju korupcija i nasilje, ljudskost kao da je iščezla. To nije reportaža, ali perspektiva prvog lica pripovedača stvara mračnu atmosferu. Ovaj roman se uvlači pod kožu i tera vas da se suočite sa onim što neki ljudi moraju svakodnevno da trpe.
Izvor: missmesmerized.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
