Nisu knjige debele, knjige su opširne
Sećamo se svi čuvene replike iz Profesionalca „svinje su debele a knjige su opširne“. Animozitet prema obimnim knjigama obično se javlja u školskim danima kada smo suočeni sa opširnim delima klasične književnosti koja u tom trenutku čitamo zato što se mora, ne zato što želimo. U našem poslu se dešava da obim knjige bude presudan kada odlučujemo da li da se upustimo u prevod nekog dela, jer ovaj faktor neminovno utiče na sudbinu knjige, tačnije na njenu prodaju. Nisu retki slučajevi kada je obim knjige značio komercijalnu smrt nekog naslova na domaćem tržištu. O tome mogu da posvedoče mnogi prevodi savremenih klasika, kao i nagrađivane literature.
Za sve one knjigoljupce koji se ne osećaju ugroženi veličinom, evo podsećanja i preporuka za neke od nama omiljenih Laguninih „debeljuca“:
DŽELATOVA PESMA (1312 str.)
U januaru 1977. Gari Gilmor je pogubljen u Juti zbog dvostrukog ubistva. Ne samo da je odbio da uloži žalbu na presudu nego je želeo da ubrza izvršenje smrtne kazne. Bio je prva osoba koja je pogubljena u Americi nakon što je Vrhovni sud ukinuo smrtnu kaznu 1972. Dželatova pesma, u dva toma na preko hiljadu stranica, beleži period od Gilmorovog puštanja iz Državnog zatvora u Ilinoisu u aprilu 1976. pa do samog pogubljenja nešto više od devet meseci kasnije. Pripremajući temelj za svoju knjigu, Norman Majler je intervjuisao porodicu, prijatelje, advokate, zakonodavce i aktiviste za građanska prava uključene u ovaj slučaj. Minimalistički pristup pripovedanju i minimalno prisustvo autora u knjizi gotovo da brišu granicu između fikcije i dokumentarnog. Baš kao što je zaključio Endru O’Hejgan u uvodu za Lagunino izdanje Majlerovog klasika: „Dželatova pesma na kraju postiže ono što sve velike knjige moraju da ostvare, odvaja se od svih argumenata o nameri i kategoriji, i prerasta u umetničko delo. Gari Gilmor, taj gubitnik iz provincije, postaje reprezentativan emersonovski čovek, kao kapetan Ahab ili Džej Getsbi, čovek koji se davi u lažnim nadama i očajno želi slavu dok se istovremeno pogađa s nebom.“
VIDELA (944 str.)
Bukerov žiri je Videla Elenor Katon, nagrađena 2013. ovom prestižnom nagradom, okarakterisao kao novozelandski Tvin Piks. I zaista, roman obiluje scenama u linčovskom hiperrealističnom maniru. Radnja se odvija na Novom Zelandu u jeku zlatne groznice 1866. Videla ne samo da su smeštena u devetnaesti vek, već su i napisana u maniru romana iz ovog perioda. Složena struktura organizovana je oko dvanaest znakova zodijaka i interakcija planeta sa tim znakovima. Roman sadrži dvanaest poglavlja od kojih je svako sledeće upola kraće od prethodnog. Svaki protagonista usklađen je sa astrološkim konceptom a sveznajući pripovedač klizi između likova u laganom tempu devetnaestog veka.
27. januar 1866. godine. Volter Mudi se upravo iskrcao u Hokitiki, na zapadnoj obali Novog Zelanda. Uzima sobu u hotelu „Kraun“, u kojem se grupa od dvanaest muškaraca okupila u sobi ispod njegove. U ovo tajno društvo ulazi i Mudi, a kada stekne njihovo poverenje klupko misterije počinje da se odmotava. Svaki od likova daje svoju verziju događaja ali će se ispostaviti da se ne može verovati nijednoj od njih. U trenutku kada pomislite da konačno shvatate šta se dešava, autorka menja vremenske koordinate i selimo se tri nedelje kasnije, gde vidimo junake koji pokušavaju da glume detektive i sakriju sopstvene tragove.
RAT ZA SMAK SVETA (740 str.)
Vargas Ljosa je građu za svoj monumetalni roman Rat za smak sveta našao u antropološkoj hronici Euklideša da Kunje, kao i obimnoj dokumentaciji o događajima koji su se krajem 19. veka odigrali u Kanudosu, na severoistoku Brazila. Zato su kritičari okarakterisali Rat za smak sveta kao primer takozvanog književnog kanibalizma – kada se jedan pisac hrani tuđim delom.
Asketa i vizionar, Antonio Visente Medes Masijel, poznatiji kao Savetnik, stekao je među neukim provincijskim življem veliki broj sledbenika koji su ga slepo pratili. Kada je u Brazilu srušena monarhija i uspostavljena republika, Savetnik to tumači kao pobedu Zla, početak kraja sveta. Poziva svoje pristalice da se pobune protiv bezbožničkih novotarija – odvajanja crkve od države, uvođenja poreza, građanskog braka, popisa stanovništva. Vlada mlade republike pobunu verskih fanatika smatra političkom zaverom protiv novog režima i šalje vojsku na pobunjenike. Pobivši nekoliko desetina hiljada ljudi, vojska posle žestoke borbe uspeva da uguši pobunu. Vargas Ljosa je u svom delu uspeo da sjedini verodostojnost administrativnih dokumenata i elemente predanja i legendi iz usmene tradicije. Koristeći glasove vojnika, političara, građana i plemića, peruanski autor je uspeo da rekonstruiše ovaj događaj iz više uglova i ukaže na sve vrste fanatizma, od verskog do političkog, koji dovode do krvoprolića.
Autor teksta: Ivana Veselinović
