Nil Gejmen o sebi

Nil Gejmen, star 56 godina, govori o skromnosti pisaca, starim bestselerima, slabom pamćenju, herojima i sasvim dovoljnoj popularnosti.

Nekad sam bio sasvim dovoljno popularan. Od 1992. do otprilike 2008. godine nikada nisam bio dovoljno poznat da bih dobio najbolje mesto u restoranu, ali kada bih se predstavio, ljudi ne bi odbili da pričaju sa mnom. Sada sam neko koga prepoznaju i na ulici. Ne osećam se kao neko ko pasivno posmatra život a da nije deo tog života, i na isti način posmatram to što sam pisac.

Nema ništa bolje od posmatranja liste starih bestselera da biste se naučili skromnosti. Naravno, čuli ste da su neke filmovane. Ali dok posmatrate te liste, nameće se samo jedan zaključak: današnji bestseleri su knjige koje će već sutra biti zaboravljene.

Za svoj drugi rođendan sam dobio kaubojski kostim koji nikada nisam obukao. Jednog dana, deca iz kraja su se igrala kauboja i Indijanaca i ja sam posmislio: „Konačno! Evo prilike da budem kauboj!‟. Utrčao sam u kuću, obukao kostim, ali su se deca za to vreme razišla. Nema svrhe da nosite kaubojski kostim ako ga niko drugi ne nosi.

Nedostaje mi brzina u razmišljanju i pamćenje kakve sam nekada imao. Kada bi mi zatrebala reč ili misao odmah bi mi bila na vrhovima prstiju da je otkucam, a sada sam kao neki artritični, stariji gospodin koja mora vrlo polako da siđe niz brojne stepenike i da onda pretura po prašnjavim fiokama da bi našao to što traži. Na kraju će se vratiti posle četiri dana, obično oko 1:30 ujutru, uspraviće se i reći: „Pa da, 'svanuće'. To je reč koju sam tražio.‟

Još od kada sam večerao sa Lu Ridom izbegavam da se sastajem sa poznatim ljudima koji me zasene. Bila je to sjajno veče, ali kako se ono privodilo kraju, tako je Lu Rid gubio auru mog idola, a ja nemam baš puno idola. Odlučno sam izbegavao da se upoznam sa Dejvidom Bouvijem, što je postajalo sve teže, prvo zato što sam se družio sa njegovim sinom Dankanom Džounsom, a potom jer sam se preselio u Vudstok gde je i on živeo. Sviđao mi se Bouvi koji je živeo u mojoj mašti – pomalo čudan, drugačiji, potpuno nestvarni Bouvi koji je postao moj idol kada sam imao 11 godina.

Ubeđen sam da ću, ako nastavim ovako, jednog dana uspeti da napišem nešto pristojno. Kad mi je loš dan, pomislim kako sam u prošlosti i napisao nešto dobro, ali da sam sada izgubio „to nešto‟. Ali obično samo pretpostavljam da nemam „to nešto‟. Raskorak između onoga što osmislim i onog tužnog, kvrgavog rezultata koji se nađe na papiru je ogroman, i prosto bih voleo da sam uspeo bolje to da pomirim.

Plašim se da se neke loše stvari ne dogode mojoj deci, plašim se da se neke grozne stvari ne dese ljudima koje volim i plašim se da ću jednog dana biti na Jutjubu i da će mi oči odjednom iscureti niz lice poput ogromnih bisera, ostavljajući me samog i slepog u virtuelnom svetu.

Kada mi je bilo trinaest godina jedan nastavnik engleskog mi je rekao: „Izbegavaj nevolje. Znaš previše stvari, odgovaraš na sva pitanja, ostali se osećaju manje vredno. Pokušaj da se uklopiš.‟ Sledećih pet godina sam proveo očajnički pokušavajući da se ukopim i da ne budem dobar u onome u čemu sam inače bio najbolji. Bio je to užasan savet. Ne trudite se da budete nevidljivi, podignite glavu. Možda vas ubiju, a možda i neće.

Izvor: Guardian

Foto: Kimberly Butler