Nikola Lekić: Kad objavljena prinuda postane iskaz
Sve češće se na književnoj sceni Srbije mogu sresti samizdati, autorska izdanja, te pokreti i pojedinci koji samostalno štampaju i objavljuju knjige pesama, priča ili čitave romane. Takav jedan autor je i Nikola Lekić, pisac romana „Persson“, koji je alternativnoj čitalačkoj publici poznat po radovima u periodici i u zbornicima kratke priče, ali i po romanima koje je od 2014. godine štampao sopstvenim sredstvima i distribuirao neformalnim kanalima. Da li je to jedini put za mladog autora, kako doći do velikog izdavača i prilike za objavu, te kako ostati dosledan sopstvenom izrazu i ne pristati na kompromise, u intervjuu za Ekspres otkriva ovaj avangardni autor.
„Persson“ nije Vaš prvi roman. Opišite nam poetički put koji ste do pisanja ovog romana prešli, i na šta sve mladi autori moraju da računaju kad se upuste u spisateljske vode?
I mladi i stari moraju da ne računaju, uopšte, da budu neuračunljivi i ne gledaju na sebe kao na autore literarnih dela, već kao na nekakve držače teksta, podloge tekstu, podizvođače, možda i hartiju samu. U mom slučaju, još uvek nisam i verovatno neću ni biti u stanju da sagledam neki svoj poetički put; trenutno, i to tek samo povremeno, nazirem neku vrstu procesa koji pokušavam da osedlam, i ako mi to uspe, da izjašem na njemu nekoliko ispisanih stranica koje posle neću baciti/ obrisati/ spaliti – zavisno od te hartije i sebe samog kao hartije.
Kako gledate na savremenu književnu scenu, ima li tu jedinstva i udruživanja ili se mora isključivo delovati kao pojedinac?
Ne vidim nikakvu scenu iako sam svestan njenog postojanja; kao što ne vidim ni laž, ni zlobu, a svestan sam ih svakog dana. Imam neke prijatelje, dvoje muzičara, dvoje glumaca, dvoje vizuelnih, jedan pesnik i ja, kao Nojeva barka, pa se nađemo negde, najčešće po dvoje samo, i to je scena koju vidim, čijim se delom osećam. Preležao sam bio ranije neke „dečje“ bolesti povređene sujete i (ne)pripadnosti.
,,Zabluda Svetog Sebastijana'' Vladimira Tabaševića nagrađena je Ninovom nagradom. Čini se da ovo priznanje daje legitimaciju mladim i novim poetikama, lirskom izrazu, introspektivnim perspektivama, dubokoj senzibilnosti i asocijativnom diskursu, i da u tom smislu krči put za sveže ideje i autore. Šta Vi mislite o književnim nagradama i postoji li strah da se ostane u senci nagrađenih romana sličnog senzibiliteta?
Senke, književne, ako nešto takvo uopšte postoji, koje zaklanjaju autore i dela jer je neko zauzeo njihovo ne znam kojim pravom unapred oprihodovano sunce, sasvim su normalna stvar. I to sunce, koje obasjava, i ono se svakog trena pomera, treba ga uhvatiti, a ja nisam mačka pa da vijam zrak sunca i neke sitne bubice; nisam mačka pa da mora da me se nagradi kako bih nešto uradio ili nastavio da radim. Bio sam prinuđen u nekom momentu ranije da sklonim iz svesti te sisteme nagrađivanja i blagosiljanja kako bih oslobodio prostor za druge neke mentalne borbe i procese koji me zauzvrat nagrađuju svakodnevno. Već sam se opustio sa njima pa zaboravljam da im se zahvalim.
Povlašćeno mesto u jednom tekstu zauzima prva rečenica, prva misao, izjava. U Vašem romanu „Persson“ ona glasi: „Oduvek, u svemu, bio sam višak“.
Kroz „Persson“ čitaoca vodi taj jedan glas, meni dobro poznat, ako već i sam nisam taj glas, glas nas pomalo izgubljenih između svih dostupnih tantalovskih mogućnosti koje se pružaju odozgo i odozdo i povlače se u nedohvat kada posegnemo za njima. I u drugim tekstovima na kojima radim i na kojima sam radio centalni likovi su upravo neki mladi ljudi koji pokušavaju da izvedu svoje zacrtane zamisli, uzalud, uspevajući samim tim kretanjem, nekom težnjom nečemu, na drugim poljima o kojima nisu ni razmišljali, koja nisu planirali, ni želeli.
Roman „Persson“ nije vaše prvo delo, ali je prvo koje je objavljeno kod velikog izdavača. Kakav je Vaš stav prema izdavaču i da li ste morali da pristanete na kompromise po pitanju izgleda i sadržaja svog dela da bi ono bilo objavljeno?
Nikakvih kompromisa tu nije bilo, zato što uopšte nije bilo ni tačaka neslaganja. Sve druge dogovore, pregovore, rasprave i nadmudrivanja rešavao sam sa samim sobom dok sam radio na knjizi. Kada je rukopis „Perssona“ dospeo do Lagune, nakon jedne dobronamerne i odmah prihvaćene sugestije, rukopis je bio spreman za štampu. Korica je čak neverovatno istovetna vratima tog stana, Perssona, o kojem je u knjizi reč.
Glavni junak Vašeg romana zove se Nikola Nikolajević, a to ime nas neodoljivo podseća na imena protagonista klasičnih ruskih pripovedaka, poput Akakija Akakijeviča iz Gogoljevog „Šinjela“. Sa druge strane, radnja romana je vezana za jednu zgradu i prati sudbinu njenih stanovnika, kao kod Balzaka, a tu su i sveprisutni postupci bliski poetici Danila Kiša. Kakav je Vaš odnos prema kanonskim delima i koga izdvajate kao svog favorita u istoriji književnosti i zbog čega?
O kanonima bilo kakvim i kanonskim delima ne znam mnogo. Radije sednem u kanu i plutam kroz biblioteku ili pored tezge sa polovnim knjigama na ulici, pa kupim neku, ako imam novca, ili pozajmim neku, ako imam člansku karticu biblioteke. Najčešće nemam ni novac ni karticu pa samo gledam knjige, neke i prelistam. Pošto smo se često selili, u poslednje vreme, Olja i ja, veći deo moje „lične“ biblioteke nalazi se u Novom Sadu, u podrumu paba u kom sam donedavno radio. Nema vlage tamo. Trenutno živim u Beogradu, igrom slučaja takođe u jednom podrumu (nema vlage) i u polici za sudove iznad sudopere (jer to je jedina polica u podrumu) imam dva Borhesa, jednog Kortasara, jednog Kiša i jednog Crnjanskog, 10 komada sveže odštampanih „Perssona“ i jednog Umberta Eka na engleskom.
NN, kako glase inicijali pripovedača romana „Persson“, sebi je postavio težak zadatak, da govori o istini i traga za njom. Ipak, u kontekstu u kome se nalazi, to nije uvek tako jednostavno. Može li, uopšte, u vremenu i uslovima koji nas okružuju, jedan junak ili pisac istrajati u toj poteri za istinom?
Istina je negde tamo, zaista, i samo toliko možemo reći o istini. To „negde tamo“ je tako daleko i tako duboko da se danas, prvo, neverovatno mali broj ljudi zapućuje „tamo“, daleko, daleko bilo, a od tih neverovatno malo još je manje onih koji se u taj put upuštaju iskreno, što je preduslov da se uopšte dospe „tamo“. Tako bi trebalo da je i sa junacima u knjigama i filmovima, ali nije, pošto prečesto nailazimo na junake koji navodno dospevaju do nekakve kvazi „istine“, pa nas konzumente knjiga i filmova teraju na suze i pitanja i neko turobno osećanje da samo još mi, jadni, do te istine nismo dospeli.
U toj potrazi, glavni lik često završi „praznih ruku“, hvatajući vazduh i opipavajući šupljine svojih džepova. Da li je sve što je mladom čoveku ostalo da lirski pripoveda o svom detinjstvu i melanholičnim promašajima?
Potrebno je živeti to detinjstvo, živeti ga zauvek pre nego pisati o njemu, jer iako u njemu čuče istine o svima nama pojedinačno, te istine ipak su bitne samo nama pojedinačno, pa zašto bismo onda istresali svako svoje detinjstvo pred čitaoce, nije baš svako detinjstvo dovoljno masno i slasno za jednu pripovest. Tako je i sa promašajima, melanholijama i ostalima. Kao kad neki koje srećem isključivo na ulici, nikako po dogovoru, kažu kako bi oni deset knjiga mogli da napišu o svojim životima, o svojim detinjstvima i melanholijama, samo nešto nemaju vremena.
U novom romanu prepoznajemo i različite postmodernističke forme i strategije. Tu su različiti odeljci, poglavlja, pseudododaci u vidu filmske recenzije i izveštaja, dnevničke odrednice, isecči iz pripovedaka, dramski epilog, i glose Stanislavskog i Danila Kiša. Koliko Vam je forma važna i može li se uspešno pripovedati bez kompleksnih struktura?
U „Perssonu“ je do tih izražajnih, stilskih promena došlo iz drugog jednog razloga, ne strateškog, već prirodnog. Nakon prvih redukcija teksta primetio sam te promene, te zaokrete, skrivenije nego što su sada, prožetije međusobno na neki način, neizdeljene u poglavlja, neizdeljane dletom sasvim, ali jasno vezane za stanja moja tadašnja, u trenutku pisanja, za osećanja. Kasnije sam im dao prostora da prodišu, da se izraze i na taj način, formativni, koliko mogu, pošto reči same i rečenice kao što znamo svemoguće nisu.
Ovo Vam je, nakon „Žbuna“ i „Trafike“, treći roman. Sva tri romana ste objavili samostalno, u različitim okolnostima i formama. Prinuda ili iskaz?
Prinuda prosto, koja nakon što bude obavljena, kao i kod svega drugog, postaje iskaz.
Završili ste studije istorije umetnosti, pišete i objavljujete književna dela. Čini se da ste našli svoje mesto pod suncem, i da se dobro snalazite i sa uspehom borite da se Vaš glas čuje. Da li je i u kom trenutku Vaša okolina počela da Vas prepoznaje kao autora, a kada ste Vi poverovali u to da ste pisac?
Nisam završio te studije, niti sam bilo šta drugo uspevao da završim do kraja sem knjiga. Stižem do poslednjih strana, do zadnjih korica, i kod ovih koje čitam i sa ovima koje pokušavam da napišem, spolja ih završavam, a iznutra – pitanje je. Tako, kad obučem jedan stari crni sako, okolina kaže kako izgledam kao pravi pisac, pa zavlačim ruku unutra da opipam tog pravog pisca, a tamo praznina neka, od koje čas bežim, čas pokušavam da je razotkrijem.
Izvor: Ekspres
Foto: Nemanja Jovanović
