Nikola Džejn Hobs: Dozvolite sebi opuštenost

Kako da naučimo da se odmaramo bez krivice, poštujući svoje potrebe i živeći u skladu sa svojim najdubljim vrednostima, otkriva nam psihološkinja Nikola Džejn Hobs, kroz razgovor o knjizi „Opuštena žena“.

Foto: David Mejers

Pamtite li kada ste poslednji put bili zaista opušteni? Sećate li uopšte šta znači biti zaista opušten? Ako ste na oba pitanja odgovorili „ne“, pripadate velikoj većini ljudi koji odmor doživljavaju kao nešto što prvo moraju da zasluže.

Nikola Džejn Hobs je licencirana psihološkinja specijalizovana za psihologiju odmora. Ima master iz psihologije sporta i vežbanja i više od decenije iskustva u podršci ženskom zdravlju i blagostanju kroz jogu, meditaciju i terapijsku praksu. Osnivačica je zajednice The Relaxed Woman, posvećene podršci ženama u oporavku od stresa i sagorevanja kroz koučing i radionice, jer je tokom godina istraživanja došla do zaključka da su žene posebno „ugrožena“ kategorija, kada je o opuštenosti reč, jer su godinama oblikovane prema društvenim očekivanjima, koja uglavnom podrazumevaju stavljanje tuđih potreba ispred svojih.

Pošto živimo u doba u kojem smo često na korak od burnouta ili nam se već dogodio, knjiga Nikole Džejn Hobs „Opuštena žena“ predstavlja važan poziv na buđenje – apel da ne radimo više, ne budemo više ili ne posedujemo više, već da se zaista opušteno prepustimo sebi i svom životu. U razgovoru nam je, između ostalog, otkrila kojim to malim, svakodnevnim ritualima možemo svoju svakodnevicu da učinimo mnogo opuštenijom.

Pojam „opuštena žena“ zvuči gotovo subverzivno u kulturi koja slavi zauzetost. Kako smo kao društvo došli do toga da odmor doživljavamo kao nešto što prvo moramo da „zaslužimo“? Kako ste Vi počeli da se bavite tom temom, da li ste dozvolili da dođete do paljenja crvene lampice ili ste na vreme preduzeli nešto za sebe?

Mnoge od nas su usvojile uverenje da sopstvenu vrednost moramo da zaslužimo kroz produktivnost, postignuća i požrtvovanost, jer upravo to savremena kultura najviše vrednuje. Posebno su žene godinama oblikovane prema društvenim očekivanjima koja „dobru ženu“ povezuju sa davanjem, brigom o drugima i stavljanjem tuđih potreba ispred svojih. Zbog toga mnoge od nas osećaju krivicu kada nisu zauzete ili kada ne brinu o drugima.

Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživanja za knjigu? Kada su u pitanju iskustva žena, šta Vas je porazilo, a šta je bilo ohrabrujuće?

Iznenadilo me je koliko su iskustva žena univerzalna. Žene iz različitih zemalja, žene različitih godina, profesija i životnih okolnosti opisivale su zapanjujuće slične borbe sa osećajem krivice, iscrpljenošću i pritiskom da budu produktivne. Najviše me je rastužilo što mnoge žene nisu poznavale nijednu ženu koju bi opisale kao „opuštenu“, pa samim tim nisu imale uzor koji bi im pokazao kako odmor može da izgleda. A nadahnulo me je koliko brzo žene menjaju svoj odnos prema odmoru i produktivnosti čim shvate da je moguće živeti opuštenije i da ne moraju ništa da zasluže niti da dokazuju kako bi sebi dozvolile takav život.

Šta je najveći izazov na putu ka opuštanju?

Najveći izazov jeste da se osetimo dovoljno bezbedno da bismo se opustile. Nervni sistem mnogih žena toliko se navikao na stres da im opuštanje u početku deluje neprijatno. Jedan od važnih koraka ka tome da postanemo opuštene žene jeste da svom nervnom sistemu pomognemo da nauči kako usporavanje nije opasno i da je odmor sigurno mesto.

Kako je izgledao Vaš put ka opuštanju i šta je najvažnije što ste na tom putu spoznali o sebi?

Moj put ka opuštanju počeo je tako što sam svom nervnom sistemu pomagala da se oseća bezbedno kroz male svakodnevne stvari – nošenje udobne odeće, obraćanje sebi sa više nežnosti, usporavanje svakodnevnih aktivnosti – i preispitivanje uverenja koja sam usvojila o odmoru, poput: „Nemaš pravo da se odmoriš dok sve nije završeno.“ Najvažnije što sam naučila jeste da je moja vrednost urođena – ona se ne povećava niti smanjuje u zavisnosti od toga koliko sam produktivna ili uspešna.

Šta Vaše iskustvo pokazuje – zbog čega najčešće gubimo vezu sa svojom intuicijom i autentičnošću i zašto ne možemo da se opustimo?

Još kao deca učimo koji su delovi naše ličnosti prihvatljivi, a koje treba da sakrijemo – često su to upravo oni naši emotivni, intuitivni i osetljivi delovi. Kao žene suočavamo se sa brojnim spoljnim očekivanjima kojima nastojimo da odgovorimo, pa s vremenom izgubimo kontakt sa sopstvenim potrebama, osećanjima i željama. Hronični stres dodatno nas udaljava od intuicije, jer smo tada usmerene isključivo na preživljavanje.

Pišete da mnoge žene svoju vrednost mere kroz produktivnost, brigu o drugima, stalnu dostupnost. Plašimo se da ćemo, ako samo malo zastanemo, delovati lenjo ili sebično, pa osećamo grižu savesti kada se odmaramo. Kako da se oslobodimo tog osećaja krivice i osvestimo da je potrebno da krenemo na put ka opuštanju?

Krivica koju osećamo kada se odmaramo često je uslovljena reakcija, a ne dokaz da radimo nešto pogrešno. Ohrabrujem žene da na taj osećaj gledaju kao na znak da preispituju stara uverenja i napuštaju društveno nametnuta pravila. Kada se odmaramo uprkos osećaju krivice, svom nervnom sistemu pokazujemo da je odmor bezbedan i da ga zaslužujemo. S vremenom će taj osećaj krivice nestati.

I dalje živimo u društvu koje od žena očekuje da budu dobre, uspešne, brižne, požrtvovane i uvek dostupne. Da li je to glavni razlog što je ženama teže da se opuste nego muškarcima? Može li se opuštenost žene smatrati feminističkim pitanjem?

Opuštanje jeste feminističko pitanje. Iscrpljenost žena nije lični problem – ona je oblikovana društvenim, kulturnim i ekonomskim sistemima. Žene i dalje obavljaju najveći deo neplaćenog rada koji podrazumeva brigu o drugima i emocionalni rad, dok se od njih istovremeno očekuje da budu uspešne i na poslu. Kada se odmaramo, to nam može pomoći da se podsetimo da to ne činimo samo zbog sebe već i zbog svih žena.

Kroz zajednicu The Relaxed Woman radite sa ženama koje se oporavljaju od stresa i burnouta. Postoje li obrasci ili priče koje se iznova ponavljaju bez obzira na godine, profesiju ili životne okolnosti? I mislite li da se odnos prema odmoru menja kod mlađih generacija žena?

Bez obzira na godine ili profesiju, iznova slušam iste rečenice: „Nemam osećaj da sam uradila dovoljno“, „Ne mogu da se isključim“ i „Osećam krivicu kada se odmaram“. Uglavnom je reč o ambicioznim i saosećajnim ženama koje su naučile da zanemaruju sopstvene potrebe. Verujem da mlađe generacije počinju da preispituju ove obrasce. Sve više se govori o sagorevanju, postavljanju granica i mentalnom zdravlju, ali istovremeno postoje i novi izazovi, poput pritiska koji stvaraju društvene mreže.

U kakvoj su vezi opuštenost i sloboda? Koja je Vaša definicija slobode?

Reč relax potiče od starofrancuske reči relaschier, koja znači „osloboditi“, „otpustiti“, „dati slobodu“. Za mene je suština opuštenosti upravo sloboda da živimo u skladu sa sopstvenim vrednostima, umesto da nas vode strah, osećaj krivice, perfekcionizam ili tuđa očekivanja.

U prvom poglavlju postavljate pitanje jesmo li ikad sreli opuštenu ženu. Po čemu se ona prvo prepoznaje? Koja žena je zaista opuštena žena?

Opuštenu ženu prepoznajemo po tome kako se osećamo u njenom prisustvu. Pored nje osećamo sigurnost, prihvaćenost i sami se opuštamo. Za mene je veliki deo puta ka tome da postanemo opuštene žene učenje da verujemo sebi – da poštujemo sopstvene potrebe, prihvatimo svoja ograničenja i znamo da naša vrednost ne zavisi od onoga što postižemo.

U knjizi predlažete male rituale odmora koje možemo uklopiti u svakodnevicu. Koji su najjednostavniji a najdelotvorniji koraci koje jedna prezaposlena žena može da primeni u bilo kom trenutku?

Žurba našem nervnom sistemu šalje signal da postoji opasnost. Zato čak i blago usporavanje svakodnevnih aktivnosti – disanja, hodanja, kucanja na tastaturi, govora ili pranja sudova – može imati izuzetno umirujući efekat. Takođe, kada sebi govorimo sa nežnošću umesto da se kritikujemo, svom nervnom sistemu šaljemo poruku da smo bezbedni, što nam pomaže da se opustimo.

Koji je najveći benefit opuštenosti i kako da opušteno stanje postane naše prirodno stanje?

Opuštenost nas ponovo povezuje sa nama samima. Kada se opustimo, vraćamo pristup radoznalosti, kreativnosti, saosećanju, radosti i povezanosti – osobinama koje hronični stres potiskuje. S vremenom opuštanje prestaje da bude nešto što povremeno činimo i postaje naše prirodno stanje, jer ga naš nervni sistem prepoznaje kao poznato i sigurno mesto – kao dom.

Iako je knjiga prvenstveno namenjena ženama, ističete da bi bilo korisno da je pročitaju i muškarci. Šta je najvažnije što biste voleli da muški čitaoci nauče o iskustvu žena i teretu koje one nose?

Mnoge žene nose nevidljiv mentalni teret koji često ostaje neprimećen upravo zato što ga nose toliko vešto. Problem nije samo u broju obaveza koje žene obavljaju, već u neprekidnom kognitivnom i emocionalnom radu – u tome što unapred predviđaju potrebe drugih, pamte bezbroj detalja i stalno vode računa o ljudima oko sebe. Razumevanje tog tereta od suštinskog je značaja ako želimo da gradimo zdravije partnerske odnose, porodice, radna okruženja i društvo u celini.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 66