„Nevidljiva žena i druge priče“: Kad lice konačno ostane bez maske
Edicija Bez prevoda trenutno najprisutnije izdavačke kuće kod nas vraća nas nekim zaboravljenim autorima sa bivših jugoslovenskih prostra koje su starije generacije rado čitale. Zbirka „Nevidljiva žena i druge priče“ podseća nas na nekada veoma prisutne književnice, jer, pored autorke bila je to i Dubravka Ugrešić, svojevremeno prva dobitnica NIN-ove nagrade. Slavenku Drakulić pominje u svojoj poznatoj studiji o književnosti Istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida i Endru Baruh Vartel kao ne samo talentovanu već i politički veoma angažovanu, hrabru autorku koja se nakon raspada Jugoslavije zaputila u emigraciju ne mogavši da pronađe ni fizički ni duhovni prostor za dalji književni i novinarski rad. (Njena publicistička knjiga „Smrtni gresi feminizma“, 1984) jedan je od prvih priloga o feminizmu u nekadašnjoj Jugoslaviji. ) Na tom putu neminovno je moralo biti i viška političkih i društvenih angažmana, učestvovanja na brojnim konferencijama i skupovima istomišljenika, ali je književni rad ostao kao bazično i jedino vredno, na šta nas podseća i Dubravka Ugrešić u svojoj izvrsnoj knjizi eseja, „Lisica“, a delimično i S. Drakulić ovom zbirkom priča kojoj je osnovna tema starost i starenje.
Prihvatajući neminovnost da je starost jedini način da se živi dugo, autorka se u vencu priča labavo povezanih autobiografskim elementima osvrće na različite percepcije fenomena starenja, prevashodno u našim, balkanskim društvima koje na stare ne gledaju sa previše empatije. Ugao gledanja drugih je manje važan u ovim pričama jer se autorka bavi introspekcijom, očigledno i sama zakoračivši u ozbiljnije godine kada se život posmatra iz perspektive već znatno približenog horizonta. Taj osećaj nedostatka vremena da se nešto novo i različito ostvari muči junake i junakinje njenih priča u kojima nema previše ni feminističkog ni političkog. Kao da te strasti ostaju u nekim predelima mladosti i zrelog doba, dok se starost miri sa okolnostima, težeći samo tome da za sebe izbori neki podnošljiviji položaj. U ne baš optimističnom pregledu svih fizičkih, ali i mentalnih, ograničenja koje starost neminovno donosi, Drakulić nalazi prostore za ironiju, crni humor, samoironiju i tugu prolaznosti. Ona prihvata neminovno, ali se ne miri do kraja. Oseća da snage izdaju, dok su osećanja iz mladosti prisutna i dalje. Na tom dvojstvu gradi svoje skice iz svakodnevice starih ljudi koje telo izdaje koliko i ljudi oko njih. Najpre roditelju umiru, pa postajemo najstarija generacija u porodici, dok deca odlaze od nas tražeći način da ih naša starost ne opterećuje suviše. Na toj razmeđi između srednjeg i doba starosti nastaju mnoge unutrašnje dileme. Ostajemo bez bračnih partnera suočeni sa samoćom praznih stanova i ispražnjenih roditeljskih kuća u zavičajima. Na ulici nas sve manje primećuju, kaže autorka, a i mi sami se trudimo da postanemo nevidiljivi (otuda i naslov knjige), neprimetni i što manje drugima na smetnji sa našim slabostima, bubicama, bolestima i strahom. Tu su podjednako zastupljeni i žene i muškarci koji postaju sve više nevidljivi za prolaznike, komšije, prodavce u radnjama kao u priči Hlače na rasprodaji gde jedan ostareli suprug koji je nekada bio poznat po eleganciji i skupoj odeći sada pokušava uz ženinu pomoć da pronađe pantalone u radnji sa konfekcijom dok mladi prodavac jedva da obraća pažnju na njih. Odustajanje od kupovine metaforično je odustajanje od života jer više nema proporcija u koje bi se njihovo doba dalo uklopiti, ljudi postaju višak i društveni balast, napušteni i od svojih bližnjih. Ali, nismo li mi isto učinili svojim roditeljima, pita se autorka u nizu priča čiji je okvir odlazak majke u starački dom i smrt u usamljenosti. Povratak u zavičaj, poseta groblju, raspremanje roditeljske kuće, bacanje ličnih stvari i uspomena u smeće, sve to samo učvršćuje okvir krivice, osećaj da smo napustili naše najbliže zato jer smo i želeli da postanu nevidljivi, da nas ne opterećuju ničim, da nastavimo svoje obračune sa roditeljima koji su vazda bili nepravedni i grešili u nečem fundamentalnom, ostavljajući nas hronično ljute sve dok i sami ne počnemo da starimo.
Ima gorkog humora u očajničkim pokušajima da se mladost vrati bar na kratko (priča Plave tablete), ali i teškog pesimizma u završnoj autobiografskoj priči o ženi, stvaraocu koju je emigracija naterala na kompromis neprekidnih putovanja i aktivnosti koje donose pošten, ali mukotrpno stečen prihod, jer, od nečega se mora živeti. Umetničko stvaralaštvo ostaje u drugom planu, dok na površinu izbija gorčina borbe za dostojanstven život. Najviše hrabrosti potrebno je da se starosti i neminovnom odlasku iz života pogleda u oči i tu kao da autorka ne vidi prostor za optimizam jer ga i nema. Treba ostati uspravan do kraja ili izdržati onoliko dugo koliko možemo. A onda sve stvari pripremljene za još jedan službeni put polete sa stola gurnute rukom koja više nema snage i lice konačno ostaje bez maske, samo naspram nepoznatog i konačnog.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
