Nesanica i ja: Čak Palahnjuk

„Mnogo češće nego što bih voleo da priznam, ambijent mi pomaže da zaspim noću – mada nisam siguran u kvalitet takvog sna.“

Nesanica ima i dobre strane. Pisci Džoj Vilijams i Luis Hajd objašnjavaju kako umetnik mora biti „slomljen“ da bi stvorio originalno umetničko delo. Šok i patnja moraju oboriti slikara ili pisca, ošamutiti njegov racionalan um i tako dozvoliti pristup nadahnuću, bilo da smela ideja dolazi iz duboko zakopanih tančina psihe bilo od neke spoljne demonske muze. Gladovanje utiče povoljno. Odbacivanje takođe. Nesanica odlično utiče.

Godine 1993. nasukao sam se u gradu Rinu, u Nevadi, bez novca i krova nad glavom. Noću sam lutao pustim kockarnicama i restoranima, iscrpljen, u bunilu, i tada sam došao na ideju o čoveku koji misli da ima nesanicu a zapravo vodi dvostruki život: kad god bi mislio da spava, njegov alterego bi se prepuštao avanturama na koje se on sam svesno nikada ne bi usudio. I dok se sunce dizalo nad „najvećim malim gradom na svetu“, ja sam u glavi imao osnovu za roman.

Jedan drugi pisac, moja draga prijateljica Čelzi Kejn, kaže da pisci započinju tako što pričaju sebi „utešne“ priče pred spavanje kao što se to radi deci. Tokom vremena, te priče postanu veće i bogatije detaljima dok ne počnu da liče na Tolkinove epove, ali ostaju glavni piščev način opuštanja i prepuštanja snu. Postanu kumulativne uspavanke ispričane samom sebi. Neizbežno je da dođe do pretvaranja takve navike u zanimanje, baš kao što svaki pijanac sanja da ima svoj bar. Čelzi kaže da su njeni romani, serijal „Heartsick“ kao i strašni serijal „Kick“, zasnovani na sagi dugoj deceniju, kojom se i dalje uspavljuje svake noći.

Lako je voleti istinu i njena teorija mi zvuči tačno jer je prepoznala naviku koju i sam upražnjavam još od mog besanog detinjstva. Neće nikog iznenaditi što su moje utešne priče pred spavanje uključivale i tuče. Tuče i gubljenje istih. Ako u toj izmaštanoj borbi pobedite, nikada nećete zaspati. S druge strane, istraživanja pokazuju da kada bokser ili rvač izgube meč, njihov nivo testosterona drastično opadne. Metabolizam se uspori. Misli se da te promene služe da ih spreče da se upuste u novu borbu pre nego što se fizički oporave.

Zato se u romanu „Borilački klub“ toliko radi o gubljenju tuče. Kao što se kaže u knjizi i filmu, „Idi, započni tuču i izgubi je“. Moje duge, zamišljene borbe bile su bez reči i brutalne, i tada bih izgubio i zaspao.

Nedavno sam pronašao manje dramatičan metod uspavljivanja. Ako zamislim sebe kako se krećem kroz prostor, na primer hodam stazom kroz šumu ili istražujem veliku, praznu kuću, zaspim. Kuće kojih se sećam iz mog detinjstva, bolje deluju nego brojanje ovaca.

Baš kao što je slučaj sa borbama, govor sve kvari. Bilo šta verbalno kvari. Pričanje ili čak i razmišljanje naglas, uključuje neki deo mog mozga i uzbuđuje me. Umesto da zaspim, zateknem se za kuhinjskim stolom kako pravim beleške za novi roman.

Još jedan metod koji deluje jeste da osetim hladnoću ili zamislim jezu. Zamišljam kako sam zatrpan u snegu ‒ odatle ledena pećina u „Borilačkom klubu“. Drugi besani koje poznajem otvaraju prozor usred zime ili piju ledenu vodu pre odlaska u krevet. U krevetu, kako se telo zagreva, tonu u san.

Da budem iskren, mnogo češće nego što bih voleo da priznam, ambijent mi pomaže da zaspim noću ‒ mada nisam siguran u kvalitet takvog sna. Suviše često se dignem ujutru i saznam da je moja manijakalna verzija hodala u snu, oprala i složila veš, preuredila police u garaži, očistila kamin i upakovala poklone za Božić. Neka vrsta hibrida Tajlera Derdena i Marte Stjuart. Takva jutra liče na priču o „obućaru i vilenjacima“: divno je videti da je neprijatan posao završen ali je nedostatak sećanja na to kako je urađen uznemirujuć.

Prošle godine vilenjaci su pripremili moje poreske prijave. Nije teško zamisliti da će uskoro pisati moje knjige. Biću u potpunosti isključen iz procesa. Sve više i više, kao što Bred Pit kaže: „Dozvoljavaš sebi da postaneš... Tajler Derden“. Da li se to dešava kada osoba uzme previše pilula za spavanje? Odeš i živiš novi život? Kao neko hrabriji, smeliji i organizovaniji, nadam se.

Izvor: theguardian.com

Prevod: Vladimir Martinović