Neobični i groteskni crteži na marginama srednjovekovnih knjiga
„Rukopisi su svojevrsne vremenske kapsule“, kaže Džoana Grin, koja na Univerzitetu u Glazgovu drži seminar iz istorije knjiga i digitalizacije društvenih nauka. „A ono što je na marginama daje nam mnoštvo informacija o različitim ljudima koji su uticali na formu i sadržaj ovih dela.“ Bilo da su neverovatno detaljne ilustracije ili naizgled nasumične škrabotine, crteži i druge oznake na ivicama stranica srednjovekovnih rukopisa – takozvanim marginalijama – ipak nisu nešto što treba zanemariti. „I jedni i drugi nam govore mnogo o istoriji neke knjige i ljudima koji su dali svoj doprinos, od nastanka do danas.“
Na stranicama knjiga iz srednjeg veka marginalije mogu biti i dekorativne, ali i bizarne, što Grin uredno dokumentuje na svom Instagram nalogu. Marginalije se mogu podeliti na dve načelne kategorije: ilustracije koje prate tekst i kasnije primedbe vlasnika i čitalaca. I jedne i druge mogu izazvati divljenje, gađenje ili zbunjenost.
Za one sa jakim stomacima koje interesuje srednjovekovna medicina postoje primeri korisnih svrhovitih ilustracija u „Mirror of Phlebotomy & Practice of Surgery“ Džona od Arderna, koja se nalazi u Univerzitetskoj biblioteci u Glazgovu. Poznatiji kao „Otac engleske medicine“, Ardern je napisao nekoliko važnih medicinskih tekstova iz 14. veka. Na sreću, bio je i neverovatan ilustrator. Njegovi tekstovi sadrže mnoštvo čarobnih, detaljnih (a često i odvratnih) ilustracija.
„Margine su ispunjene crtežima razdvojenih delova tela, biljaka, životinja, čak i portretima razrokih kraljeva, koji se odnose na tekst i čitaocu služe kao podsetnik“, kaže Grin. „Čak i kada otvorite rukopis sa saznanjem da je reč o medicinskom tekstu koji ima praktičnu primenu, ništa ne može da vas pripremi na nogu odvojenu od tela, pozadinu, ili penis koji je uperen na bitne delove teksta.“
U Ardernovim tekstovima marginalije imaju jasnu svrhu, ali u nekim rukopisima smisao crteža može delovati nedokučivo. Ima bezbroj primera neobičnih marginalija – majmun koji svira gajde, kentauri, vitezovi u borbi protiv puževa, nagi lovci i čudni hibridi ljudi-životinja koje je nemoguće odrediti.
Osim ovih uvrnutih i divnih ilistracija, veoma su značajni i slučajni crteži koje su ostavljali oni koji su kasnije čitali ova dela. „Svaki put kada pronađemo primedbe na marginama, saznamo mnogo o onima koji su došli u dodir sa tom knjigom samo na osnovu forme u kojoj je data neka primedba“, kaže Grin. U srednjovekovnim tekstovima „patina, citati iz Biblije, ili neki komentari ukazuju na to da je čitalac pristupio tekstu sa pažnjom, ali na nekima se vidi da je čitalac isprobavao pero, polomio vrh pera, dok druge primedbe i ilustracije odaju utisak čitaoca koji se dosađivao odnoseći se prema čistom komadu papira kao što bismo se mi odnosili prema nebitnom papiriću. Ovo je neki vid arheologije, samo u knjigama.“
Bilo da vam se ideja švrljanja po knjigama dopada ili vam je odbojna, obratite pažnju na stranice kopije dugačke poeme „Life of Our Lady“ Džona Lidgejta iz 15. veka. Delo je ukrašeno crtežima iz 16. veka: „ilustracijama pasa, koza koje se prazne, paunova koje jašu drvene figurice, brodova sa minijaturnim putnicima, i drugim oznakama na marginama koje izgledaju kao da su ih naškrabala mala deca.“
„Atlas Obscura“ je izdvojio neke od švrljotina i crteža iz srednjovekovnih rukopisa. Oni su, kako koji, smešni, dramatični i zbunjujući – ali uvek nam pružaju uvid u to kako su se oni koji su pisali i čitali odnosili prema tekstovima.
Autor: Anika Burdžes
Izvor: atlasobscura.com
