Nenad Novak Stefanović: Dvadeseti vek – vek aviona i logora

Književnik Nenad Novak Stefanović je i novom knjigom privukao veliku pažnju čitalaca. U središtu „Velike trke“ je ubistvo uglednog industrijalca, koje se u Beogradu dešava 1939. godine, u trenutku dok Evropa klizi ka ratu, što je još jedan zadatak za islednika Krstu Pavlovića, junaka i ranijih Stefanovićevih knjiga. „Junak“ ovog romana je i tadašnji Beograd, koji je na stranicama ove knjige tako verno oslikan da čitalac doslovno može da oseti duh tog vremena ili da „prošeta“ ulicama, a zanimljivo je da su svi detalji u vezi sa prestonicom – tačni. O novom romanu, pisanju i istraživanju tema, te ranijem novinarskom iskustvu, Stefanović govori za NIN.

Foto: Privatna arhiva

Kako ste došli do priče za „Veliku trku“?

Zaobilazno, valjda kako se to i inače dešava u kreativnim procesima. Privukao me je podatak da je 20. vek dao čovečanstvu dve važne stvari koje prethodno nisu postojale: avion i logor. Hteo sam da napišem roman o tom rasponu. E sad, kako sam stigao do trilera koji se dešava u mesec dana leta 1939, to je pitanje jednako onome kako se rešava Rubikova kocka. Probate, pokušavate da nađete kombinaciju kojom ćete da složite boje. Već sam imao dva nastavka serijala o isledniku Krsti Pavloviću, pa sam tražio ono što bi se slagalo sa pojmom aviona – uspona, i s druge strane padom u pakao logora, a to je nastupajući rat koji je bio pred vratima. Sami motivi, fabula, nastaju posle dugotrajnog razmišljanja i pokušaja da rešite zadatu enigmu. Nije lako i nije brzo. Sažeto rečeno, pisao sam roman o velikoj trci aviona i logora. Da ne otkrijemo previše, pa pokvarimo čitaocu uživanje u samom kraju – ko je pobedio u toj velikoj trci.

Kako ste se pripremali – gde ste sve bili, šta ste sve čitali, s kim ste razgovarali?

Da pođem od najmorbidnijeg, a neophodnog. Krsta Pavlović je službeno vezan za sudsku medicinu, ali i emotivno i bračno, supruga mu je docent sudske medicine, tako da sam obišao dva mesta u Beogradu na kojima se vrše obdukcije, odnosno seciranja. To su Institut za sudsku medicinu, a ranije sam bio na Anatomskom institutu i prisustvovao seciranju. Ne bih to nikome preporučio. Imao sam vrtoglavice i prisilne slike posle toga, ko je nepripremljen tamo ne treba da ide. Ozbiljno, to nije šala. Osim što užasno smrdi, to su instrumenti, kutlača za zahvatanje krvi itd... ali da dočaram čitaocu te detalje spreman sam bio na žrtvu. Naravno, mnoge stručne knjige iz sudske medicine, čitavu literaturu, dobio sam od profesora. Onda, novine iz tog doba. Uneo sam u roman i mnoge stare beogradske kuće koje čuvaju salone iz 1939. i priče kako se živelo. U Krunskoj, na primer. Uostalom, ja sam napisao četiri dokumentarne knjige kućeopisa: „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, knjiga prva i druga, „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“, „Srbija opisana kućama“.

Čini se da ne dozvoljavate sebi da grešite u dočaravanju te epohe – verno prenosite sve detalje vezane za grad, zgrade, kafane, muziku, bioskope, garderobu...

Glavni likovi su fiktivni, ali tadašnji Beograd je apsolutno autentičan. Kada Krsta Pavlović sa suprugom ide u bioskop Koloseum, tog dana se zaista davao „Fra Diavolo“ sa Stanliom, Oliom i Telmom Tod. Bilo mi je potrebno da Beograd bude stvaran. Otvarao sam ormane u ministarskim kućama i pipao garderobu tog doba, frakove, cilindre, haljine i cipele – to je, inače, bilo obavezno da se spari za prijeme, ne samo u boji nego i u materijalu.

Jeste li obišli sve tačke po gradu koje spominjete u romanu?

Ja svoje knjige prvo prepešačim, pa ih napišem.

Ovo je vaša treća knjiga sa islednikom Krstom Pavlovićem, sad ste već, može se reći, stari znanci. Kako biste ga ukratko opisali? Po čemu je on specifičan lik?

On je beogradski Faust, tako sam ga zamislio i doživeo kako se razvijao. Sažima u sebi kontradikcije svog doba. Porodično pripada najstarijoj lozi Beograđana, njegov predak je stupio na tlo prestonice 1717. godine – Srbin iz čarnojevićke seobe, a vojnik je habzburške krune koji oslobađa Beograd od Turaka. Već iz te tačke svoje porodice, Krsta Pavlović „vuče“ odnos prema naciji kojoj pripada, Evropi i Orijentu. On sve to nosi u sebi, to kontradiktorno trojstvo. Pokušava da izgradi moralnu vertikalu, da donosi ispravne odluke u skladu sa svojim unutrašnjim merilima šta je pravedno, šta pošteno. U sukobu je bio s ocem, odbio je da ide zacrtanim putem akcionara-političara, hteo je da nađe svoj put. I plaća cenu te svoje posebnosti. Zaljubljen je u svoju ženu koja se bavi gadnim poslom, i uz to je feministkinja; obe te stvari on pokušava da prevlada ljubavlju prema njoj i sinu. Njemu ništa ne ide lako, na šta se on ne žali, gleda sudbinu u lice i veruje u svog Boga pravde. Svog, unutrašnjeg, od okoline skrivenog, s kojim razgovara bez glasa i van crkve, na tramvajskoj stanici ispod Mosta kralja Aleksandra, na primer.

Ovde ste nas vratili u leto 1939, Evropa klizi u rat, a u Beogradu je ubijen ugledni industrijalac Božin Bojović, što potresa grad. Da bi bilo jasnije o kakvom je događaju reč – takvi zločini nisu bili česti u to vreme?

Misteriozno ubistvo milionerke Drage Mitričević, koja je živela u Ulici kralja Milana, pored dvora, mesecima je potresalo grad. Pa ubistvo, na primer, „kralja ratluka“ u Kameničkoj. Afere sa smrtnim ishodima u visokom društvu nisu bile baš tolika retkost, a često su ta ubistva ostala nerazjašnjena.

Gotovo je neverovatno koliko detaljno i pažljivo gradite lik ubice. Koliko vam je bilo teško ući u tu ulogu?

Pripremao sam se u arhivi Policijske akademije, tamo ima starih kriminalističkih časopisa koji nisu digitalizovani. Zatim, jedan čudan „Muzej zločina“, kako ga ja zovem. Nalazi se u Deligradskoj i nije otvoren za javnost. Tu je i dokumentacija Kriminološkog društva o njihovom radu sa ubicama, razna detaljna merenja i testovi da bi se ustanovila odstupanja od Lambrozove teorije „rođenog ubice“. Stručna knjiga hemičara Andonoviča, šefa Policijske tehnike u Kraljevini.

Osim Pavlovića i ubice, „lik“ ovog romana je i sam Beograd, vi dosta verno, do najsitnijih detalja, dočaravate atmosferu u gradu uoči Drugog svetskog rata koji će uslediti. Kakav je bio taj Beograd, odnosno koliko je bio drugačiji od onog iz 1924, koji vidimo u vašem romanu „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“?

Izrastao je iz neke evropeizovane kasabe u metropolis. Art deko i moderna su potpuno zamenili akademizam i secesiju. Oštre ivice „Aero kluba“ i Palate „Albanija“ toliko su različite od palata s kupolama. „Džokej klub“ i „Bristol“ su amerikanizovane restoracije koje su daleko odmakle od memljivih kafana. Više se sluša čarlston nego Sofka Nikolić. Gramofon je bio glavni na svakoj kućnoj zabavi. Slušale su se američke ploče. Hitovi Binga Krozbija i Besi Smit. Ploče HMV, s kučetom, terijerom Niperom, koji radoznalo posmatra otvor trube gramofona.

Koliko je Beograd te 1939. bio spreman za nadolazeće zlo u vidu rata? Koji podaci do kojih ste došli najbolje to ilustruju?

Uhapšen je vlasnik kafane „Ruski car“ jer je držao sto kilograma kafe u magacinu, što je bilo zabranjeno uredbom o nagomilavanju zaliha. Ljudi su predosećali da će rat, kupovali su robu i krili je po tavanima i podrumima. Najava rata je bila i masovna gradnja protivavionskih skloništa u zgradama. Krenule su i probe vazdušnih sirena za uzbunu. Grad je morao na pet minuta da se isprazni od ljudi. Ulice su delovale sablasno.

Dosta je ilustrativna i priča o trci Formule 1 koja je u Beogradu bila početkom septembra 1939, gotovo u trenucima kad počinje svetski rat...

Pogodilo se da je Velika trka, kako su je zvali, održana u nedelju 3. septembra, kada su Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj, koja je upala u Poljsku. Kao u nekom evropskom bizarnom karnevalu, u Beogradu je održana proslava tehničkih dostignuća civilizacije. Bolidi Autouniona i Mercedesa lete 232 kilometra na čas pored Kule Nebojše!? Ford T je kotrljao četrdeset na sat. A tek se izašlo iz kočija. Avionski motori su urlikali dižući grad na noge. Kakva simbolika, kakva uvertira za ono što je dolazilo.

Zašto ste tokom pisanja ovog romana, kako ste sami nedavno kazali, dosta razmišljali o rečenici: „Kad je London postao metropola – tada je dobio Džeka Trboseka“?

Serijski ubica traži pogodan urbanitet, kao što bakterija ne može da se razvije u sterilnoj sredini. Metropola je i sjaj, ali i otuđenost.

Ovu knjigu ste nazvali „urbanim trilerom“. Otkud ovo urbani?

Upravo zbog ovog prethodnog, tek kad je Beograd izrastao u metropolis, mogao je u njemu da deluje serijski ubica. To je međuzavisnost na kojoj bi neki kriminolog mogao da doktorira.

Vaš otac je bio policajac. Da li je možda i to imalo uticaja da se bavite ovakvim temama?

U njegovo vreme se taj izraz, policija, nije koristio. Milicija je bila uniformisana, a inspektorat je radio u civilu. Moj otac je bio viši inspektor prve klase, završio je Ekonomski fakultet, znao je svaki ćošak u dnevnom i noćnom Beogradu. Srećom da je hteo da me povremeno povede na svoj posao. Kravatu nisam vezao prvi put kad sam išao na maturu, već u noćni klub. Sa ocem prvi put na jutrenje u „Lotos bar“. Jeste, krimi serijal koji pišem je omaž mom ocu.

Da li su na vas možda uticaj imali neki pisci trilera? Koga rado čitate?

Dostojevski, „Zločin i kazna“ je moj omiljeni triler. Kopernikanski obrće problem. Vodi nas ka zaključku – zločin je kazna. Pre suda. Kazna za onoga ko je počinio zločin, kazna za celo društvo, za ubijenog, njegove voljene. Zločin je useljavanje đavola u čoveka. Zato u „Velikoj trci“ pominjem Raskoljnikova i babu. Inače sam gutač knjiga, pa čitam i na desetine trilera, ali su mi većinom dosadni jer im je jezik površan. Zbog živog jezika volim Čendlera. U svom trileru „Velika trka“ gledao sam da jezik oscilira duhom epohe, da jezik bude vremeplovan i transponuje čitaoca u vreme istrage Krste Pavlovića.

Koliko vam u radu pomaže ranije iskustvo iz novinarstva?

Kao što je rekao Markes, novinarstvo je dobro za pisca ako ga na vreme napusti. Stvara se iluzija da su to dve slične veštine upotrebe jezika, ali su suštinski udaljene po cilju koji se želi postići. Novinarstvo interesuju činjenice, književnost njihov smisao. Tačno je da je književnost manipulativna upotreba jezika, u novinarstvu jezik je u informativnoj funkciji. Jedini koji je to pravilo kršio bio je Miro Radojčić. Lično, tu razliku između novinarskog i književnog jezika dugo i bolno sam savladavao.

Šta je teže, a šta lepše – novinarstvo ili književnost?

Gugl je najveći neprijatelj i prijatelj novinara. Gugl je vezao novinara za redakciju. Kad sam ja počinjao novinarstvo u Dugi, bilo nam je zabranjeno da „skupljamo prašinu po redakciji“. Šnjuvali smo po gradu da bismo lovili priče. Književnost je usamljenički posao i treba da ga radi onaj ko voli usamljenost. Kortasarov roman „Put oko dana za 80 svetova“ je pravi opis života pisca. A novinarstvo kada je pravo, ono je „buka i bes“.

Vaš junak u jednom trenutku u romanu kaže da novine imaju veću moć od policije. Danas to zvuči pomalo neverovatno?

U to vreme, 1939, vladala je relativna politička sloboda u višepartizmu. Novine nisu napadale dvor i ustavni poredak, bile su umerene u zauzimanju političke strane, ali zato je bilo pune slobode u crnoj hronici. Novinari su istraživali ubistva paralelno sa policijom. Istraživali su tužbe za policijsku torturu. Mogli su da upropaste karijeru policajcu. Ako bi uzeli na zub neku javnu ličnost, ulazili su u najsitnije detalje njenog života i pravili skandal. Ondašnje društvo je mnogo više nego današnje bilo osetljivo na skandale. Držalo se tada do dobrog glasa u gradu. Tiraži novina su bili ogromni i štampa se naširoko komentarisala u kafanama. Za kafanskim stolovima su se dopunjavale pukotine u tekstovima. Novinari su bili dobro plaćeni, imali su dodatak za oblačenje. Meni su o tom zlatnom vremenu štampe, pre pojave televizije, pričali Dragutin Lola Dimitrijević i Predrag Milojević. Poslednje intervjue dali su mi, tako da sam saznao detalje koji su ostali zabeleženi samo u mojim knjigama.

Autor: Boban Karović

Izvor: NIN