Nemirne duše: izgubljene spisateljice priča o duhovima vraćaju se da nas progone
Dok polako ulazimo u sezonu magle, mnogi od nas će se možda ušuškati uz jednu ili dve priče o duhovima. Ali ko su autori najpoznatijih klasika, koji su praktikovali svoj sablasni zanat u viktorijanskoj i edvardijansko doba? Ovo su najčešći osumnjičeni: M. R. Džejms, Čarls Dikens, Vilijam Houp Hodžson, Šeridan Le Fanu, Aldžernon Blekvud, Vilki Kolins. Ali šta je sa Meri E. Vilkins Friman? Evelin Henti? Oliv Harper? Elinor Mordont? Letis Galbrajt? B. M. Krouker?
To što većina nas neće prepoznati ova imena nije slučajnost: ove autorke priča o duhovima su praktično izbrisane iz istorije tokom prethodnog veka. Ali zahvaljujući uglavnom napornom detektivskom radu nekolicine antologičara, razvejava se istina o autorima ovih priča.
„Dobar deo ‘velikog zaboravljanja’ uloge žena u literaturi o natprirodnom rezultat je suženog pogleda kada se radi o uređivanju antologija“, kaže dr Melisa Edmundson, specijalista za britanske spisateljice 19. i ranog 20. veka, sa posebnim interesovanjem za fantastiku. „Dakle, iako su ove žene bile dobro poznate u svoje vreme, njihov rad nije uvršten u brojne antologije o natprirodnom i fantastici. Tada su se urednici oslanjali na ono što su prethodni urednici objavljivali, i nisu sami istraživali. Kao posledica ovoga, objavljivan je uglavnom isti i relativno mali izbor dela mahom muških autora.“
Prva antologija Edmundsonove posvećena ženama autorima priča o duhovima, „Women’s Weird“, objavljena je prošle godine. U njoj se nalaze priče autorki na koje je javnost zaboravila, kao i poznata imena čije priče su o duhovima bile zapostavljene, kao što su „Kerfol“ Edit Vorton i „The Shadow“ Edit Nezbit. U svom uvodu, Edmundsonova koristi citate iz „How to Suppress Women’s Writing“, polemike Džoane Ras iz 1983, koja je na primeru Šeridan Le Fanu demonstrirala kako se muški urednici zalažu za muške pisce nauštrb žena.
„Muški urednici su potencirali teme konflikta otac-sin i herojske borbe. Ženska natprirodna fantastika je imala tendenciju da kritikuje ove tradicionalne, manje komplikovane muške vrednosti“, kaže Edmundsonova. „Žene se u ovim pričama fokusiraju na žensko iskustvo, tako da su njihova dela prigodno obeležena kao previše 'domaćinska' da bi se pojavila zajedno sa delima muškaraca. Ova etiketa nosi jaku dozu prezira kada je reč o kvalitetu priča o duhovima, sa čime se ne slažem. Kao da ljudi misle da nešto domaćinsko ne može da bude strašno – dom može da bude najstrašnije mesto, jer bi trebalo da bude mesto gde se osećamo najbezbednije ili na kojem imamo najveću kontrolu.“
Džoni Mejns je otpočeo svoju misiju spasavanja od zaborava imena ovih autorki koje su pisale priče o duhovima pre četiri godine, kada je sastavljao antologiju opskurne fikcije. Dok je pretraživao jednu arhivu, našao je „Miss Massereene’s Ghost“ izvesne E. A. Henti, australijske pesnikinje. „Teško mi je bilo da poverujem da njena priča nije ponovo objavljivana otkad je napisana 1889. Tako da sam odlučio da istražim tu zataškanu riznicu 'novih' priča o duhovima.“
Neke teme su se često pojavljivale u njegovom istraživanju. „Kratka priča je bila odličan ventil za viktorijaske žene da govore o ljubavi, ugnjetavanju, pravu glasa, seksualnosti i mnogim drugim sociološkim problemima koji su bili dominantni u to vreme“, kaže on. Antologija „Our Lady of Hate“ sadrži četiri priče koje se direktno bave temom gubitka malog deteta i daju drugačiji fascinantan prikaz viktorijanaca i njihovih uverenja vezanih za smrt i ožalošćenost.
Ono što ove žene izdvaja od drugih pisaca njihovog vremena je nedostatak klasnih barijera između njih. „Žene koje su imale poznanstva u literarnim krugovima pisale su i objavljivale u časopisima toga vremena“, kaže Mejns. „Ali otkrio sam kratke priče koje su napisale domaćice i radnice. Ove žene nisu imale dadilje i sluškinje da im pomažu u održavanju domaćinstva. Za mene je ovo bio najuzbudljiviji aspekt – pisanje je bilo dostižan cilj.“
Za Edmundsonovu, njen rad nije samo posvećen ispravljanju istorijske nejednakosti. „Ove žene su dobre u onome što rade“, kaže ona. „Mogu iskreno reći da ne postoje dve iste priče. Vrlo često, kada čitam priče muških autora, ne uspostavim nikakvu vezu sa protagonistima. U njima je uglavnom fokus na opisu natprirodnih ili fantastičnih događaja. S druge strane, žene isto toliko pažnje posvećuju ljudima u svojim pričama; nikada ne gube iz vida ljudski faktor. I to je ono što priče strave postižu u osnovi: govore nam o nama, našim strahovima i strepnjama, kako se suočavamo sa nesavršenim, nepredvidivim svetom koji nas okružuje.“
Autor: Dejvid Barnet
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
