Nele Karajlić: Sajam knjiga je jedna velika apoteka za dušu

O seksu, drogi i rokenrolu – stoji u podnaslovu upravo u izdanju Lagune objavljenog završnog dela trilogije Solunska 28 u kome Dr Nele Karajlić, to jest Nenad Janković, govori o periodu osamdesetih i procvatu rokenrola i pop-kulture u Jugoslaviji, stavlja tačku na storiju o jednoj dorćolskoj adresi, dajući nam istovremeno nadrealnu verziju moguće, alternativne istorije te velike zemlje (koju u Dr Neletovoj viziji spasava – rokenrol!). Stoga roman, kako navodi recenzent Vule Žurić, možemo čitati kao neku vrstu obrnutog proročanstva satiričara-proroka, koji je neretko (u)viđao ono što će nam istorija doneti pre onih koji su tu istoriju stvarali, jer „Dr Nele ne bio Dr Nele da nije rešio da u svojoj sagi o jednom gradu i dva i po svetska rata tu istu istoriju ščepa tamo gde je najtanja i izvrne je naglavačke“.

Zbog čega je završnica vaše trilogije važna i drugačija od prethodne dve?

Ovaj je nastavak u svakom slučaju stilski drugačiji. Ovoga puta sam pokušao da uposlim dva pripovedača koja govore istovremeno i koja dopunjuju jedan drugog, i upadaju jedan drugom u reč. Isto tako, za razliku od prva dva dela, u ovom, trećem se pojavljuje i pisac kao lik i to, na kraju knjige shvatamo, kao veoma važan lik! Različit je i istorijski mizanscen u kojem se odvija radnja trećeg dela Solunske. Za razliku od prva dva dela koja su se bavila vremenom do i za vreme Prvog, odnosno do i za vreme Drugog svetskog rata, treći deo Solunske na neki način je i panegirik za zlatno doba jugoslovenske popularne kulture koja je, kao što vidimo, dobrano preživela zemlju u kojoj je rođena.

Osećate li sada ovu pripovest o jednoj adresi i zemlji, kao zaokruženu priču?

Mislim da će trilogija biti konačno zaokružena tek kada izađe izdanje sa sve tri knjige u jednom tomu sa popisom i biografijom svakog od likova koji se u njima pojavio. U ovom trenutku, dok su delovi trilogije razdvojeni jedan od drugog, nije važno sa kojom će knjigom čitalac početi istraživanje o istoriji jedne kuće na Dorćolu. Svaki nastavak nezavisan je jedan od drugoga. Kada se jednog dana spoje u jednu knjigu, svima će biti vidljiva relacija među junacima u sva tri dela. Biće to sasvim novo iskustvo čitanja.

Već ste se bavili alternativnom istorijom, volite li i pratite taj žanr?

Alternativnom istorijom smo se bavili još u „Nadrealistima“. Tu nam je prvi put palo napamet da uradimo nešto po principu „šta bi bilo kad bi bilo“. Tako sam nešto napisao i u pripoveci o Kosovu koja je izašla pre neku godinu. Da Miloš nije ubio Murata, mujezin bi pozivao na molitvu sa minareta džamije smeštene na uglu Pete avenije i Brodveja. Naravno, kao i u „Nadrealistima“ i u književnosti volim da preterujem. Što se trećeg dela Solunske tiče, tu sam otišao korak dalje. Pokušao sam da matematički dokažem da svi mi vidimo istoriju na svoj način i da je svako od nas u pravu.

Kakva je inspiracija za pisca nešto što se već odigralo?

Prepričavanje priča, legendi i mitova je osnova književnosti. Svako novo delo, manje ili više je vezano za neko napisano ranije. Čak se po nekim književnim delima skicira i istorija. Ona postaje žrtva umetnosti, pristaje na promenu istine zarad lepote. Kao što je to slučaj sa Homerovim delima, ili Šekspirovim istorijskim dramama. Po toj logici, ako Solunska 28, tačnije njen treći deo, izdrži sud vremena, i ukoliko se njena lepota u narednih dvesta, trista godina ne izliže, vrlo je verovatno da će ljudski rod aklamacijom prihvatiti činjenicu da se Jugoslavija nikada nije raspala, kao što se nije raspala glavnom junaku moje priče.

Stalno se pokazivalo da ste prorok a sad najednom – dajete nam retroaktivno „proročanstvo“. Šta biste voleli da ste/smo znali onda, s kraja 20. veka?

Sve se ovo, što nam se dešava u dvadeset prvom veku, dalo naslutiti. I tehnološki napredak, i cinizam, i licemerje, i pokvarenost, i gramzivost i pohlepa, ali ipak sam računao da čovek 21. veka neće biti gluplji od njegovih predaka iz prošlog vremena. Tu je osnovna kvaka. Mi smo, kao ljudi, sve gluplji i gluplji.

Može li umetnost, muzika ili literatura, spasiti svet?

Ne može da spasi svet, ali može da spasi duše, a to je možda i važnije. Umetnost jeste smišljena da nam život učini lepšim, i da u nama probudi onu vrstu dobrote koju nosimo u sebi, ali koju licemerno društvo ne priznaje kao vrlinu.

Koja je danas uloga rokenrola, koji jeste revolucionarno promenio svet, nekada? Zašto je važno svirati u digitalno doba?

Rokenrol se polako seli u muzeje. Završiće kao postavke drevnih egipatskih iskopina, ili slika starih majstora. I to je normalno, ništa tragično. Ono što je sigurno, rok muzika je jedini oblik ljudskog umetničkog delovanja zbog kojeg su sledbenici ovoga pokreta bili spremni da promene svoj život. Nijedna druga vrsta muzike nije imala toliki uticaj na svoje poklonike kao što je to imao rokenrol. On je izrodio jednu posebnu utopijsku sliku sveta koja ranije nije postojala, a istovremeno je i ujedinio sve svetske meridijane. Moja soba, kao i sobe pripadnika moje generacije u Americi, Rusiji, Južnoj Africi, Argentini, Keniji, imala je iste postere na svojim zidovima, iste knjige na svojim policama i iste ploče na gramofonu. I svako od nas živeo je to što se zove rokenrol. Danas ta utopijska slika više ne postoji, industrija je u potpunosti zamenila autorsku manufakturu, a samim tim rok je postao jedna malo bolje organizovana modna revija. Slava mu!

Šta mislite o prikrivenim revolucijama, veštačkoj inteligenciji i mogućnostima da ljudsko stvaralaštvo preživi?

Svako doba nosi nove izazove. Problem današnjeg vremena je što je prebrzo i bučno. Ta buka u ovome trenutku je eksplodirala. Pukli su čirevi i gnoj je počeo da curi. Mi se nalazimo usred erupcije novoga vulkana u kome su prikrivene revolucije, veštačke inteligencije, pandemije i bombardovanje informacijama samo delić haosa koji nas okružuje. Paradoksalno, nema boljeg vremena za umetnost.

A o woke pokretu i cancel kulturi, koji nam određuju i šta se zove terorizam a šta agresija, a ne zaobilaze ni umetnike?

Umetnici se, jadni, snalaze kako mogu. Razumem ih. Teško je prepoznati koncept svega ovoga što ste nabrojali iz pozicije nekoga koji već dugo živi u tome. Sloboda, ta ključna reč, odavno je devalvirala, promenila svoj oblik i postala suprotnost samoj sebi. Oni koji su je osvojili pomislili su da su njeni vlasnici i da je mogu raspoređivati kao neku vrstu humanitarne pomoći. Toliko su je štitili od varvara, da od nje nije ostalo ništa.

Pratite li sukobe u svetu i nalazite li sličnosti s našom situacijom, nekad, sad...?

Rat u Ukrajini je drugo poluvreme. Prvo je bilo na Kosovu devedeset devete. Na Bliskom istoku se igraju i produžeci. Pitanje je samo koliko će dugo trajati ovaj strašni turnir i da li će se prekinuti na vreme ili je sve ovo samo priprema za finalnu utakmicu. Verujem da će neko utrčati u teren i svirati kraj!

Svirate li? Pišete li i dalje, odnosno već nešto drugo?

Trenutno pišem scenario za seriju po prvom delu Solunske 28. Kao i uvek radim sa velikim entuzijazmom, kao da će je odmah sutra otkupiti neki holivudski producent, ali tako radim samo kad mi predstavlja zadovoljstvo.

Pisanjem ste još proširili polje svog izražavanja, osećate li se kao pisac?

Još uvek ne. Mislim da mi fali još koji roman...

Šta je za vas Sajam knjiga? A Beogradski sajam?

Sajam knjiga je velika svetkovina, nešto na šta Beograd i Srbija moraju da budu ponosni. Ako vas ikada uhvati apatija, gubitak entuzijazma i bezvoljnost, vi se uhvatite neke knjige pa ćete u njoj otkriti više lekova nego što farmaceutska industrija može da ih smisli. Sajam knjiga je na taj način jedna velika apoteka!

Autor: Marina Mirković

Izvor: Večernje novosti