Neizbežno apgrejdovanje – „Hakovanje Darvina: genetski inženjering i budućnost čovečanstva“
Američki autor Džejmi Mecl kao središnje u svojoj vrlo popularnoj i kontroverznoj knjizi postavlja pitanje sebi i čitaocima (posredstvom jedne žene iz vlastite publike): da li bi čovek izvršio genetski inženjering nad sopstvenim detetom? Iako sem što je geopolitički ekspert predstavlja i vrlo opredeljenog futuristu tehnologije, on ne nudi odmah pozitivan odgovor. Umesto toga, u nekoj vrsti sokratskog dijaloga, Mecl polako i uravnoteženo, izbegavajući preteranu polemičnost, vodi publiku u pravcu željene opcije. Ali nipošto jednosmerno, inače svoje delo ne bi mogao da završi rečima: „Sad kad ste pročitali ovu knjigu, vi ste kritično važan katalizator dijaloga. Ljudi, hajde da počnemo da razgovaramo.“
Zaista, Mecl ne izmiče raznim moralnim pitanjima koja su neizbežna kad je posredi mogućnost tako krupne promene čovečanstva o kakvoj on govori. S jedne strane, koliko bismo daleko smeli da idemo u menjanju našeg genetskog identiteta, pri čemu na umu treba imati i najprimitivnije i najštetnije pokušaje poboljšavanja „rase“, poput masovnih sterilizacija u nacističkoj Nemačkoj? S druge strane, osamdesetih godina se izrazito smanjio broj obolelih među Aškenazima zahvaljujući ekstenzivnom testiranju gena i planiranju porodice gde su izbegavani brakovi između ljudi koji su bili pozitivni na neka oboljenja. Tako da: ako bi naša (i bilo čija) deca genetskim inženjeringom, uz ostale prednosti poput višeg koeficijenta inteligencije ili dužeg života, veće empatije i fizičke lepote, imala apriori šanse da izbegnu mnoge potencijalne bolesti, da li je moralno uopšte pomišljati na izbegavanje takve mogućnosti, s obzirom na to da je najplemenitija svrha nauke da poboljša uslove ljudskog življenja? Opet, neće baš svaki potencijalni roditelj imati uslova ili volje za genetski inženjering, pa samim tim: koliko će nejednakost između tehnološki „apgrejdovane“ dece i one „obične“, izloženije raznim nedostacima, uticati na produbljivanje klasnih i moguće nastajanje, čak, svojevrsnih kastinskih razlika? Autor sve to ima na umu, kao i jedan od najčešćih prigovora genetskom inženjeringu – da je on neprirodan. Mecl ima i spreman odgovor: takav zahvat je manje neprirodan nego što je – za sada – neuobičajen a istorija pokazuje da bilo koje prihvatanje neke radikalno nove ideje ili tehnologije mora teći sporo zbog urođene ljudske inercije i straha od nepoznatog. Tu negde je i rešenje potencijalnog problema razlike između „apgrejdovane“ i „obične“ dece – samim protokom vremena i pojeftinjenjem tehnologije, stvari se mogu regulisati, što nije paradoksalno rešenje iako je jedna od glavnih prednosti tehnologije i u ubrzavanju, oprečnom inerciji i sporosti. Upravo stoga, jedino dugoročna projekcija pomiruje oba pola ljudske prirode: sklonost ka „veštačkoj“ ali neizbežnoj akceleraciji i artificijelnom poboljšavanju uslova te onu ka polaganom ritmu, inertnom ali dragom, jer poznatom. Uostalom, ako se zahvaljujući genetskom inženjeringu broj bolesnih radikalno smanji, to može voditi samo ogromnoj uštedi za zdravstvo, koje bi onda moglo da ta sredstva u većoj meri distribuira ka onima kojima pomoć bude još potrebna.
Autor: Domagoj Petrović
Zaista, Mecl ne izmiče raznim moralnim pitanjima koja su neizbežna kad je posredi mogućnost tako krupne promene čovečanstva o kakvoj on govori. S jedne strane, koliko bismo daleko smeli da idemo u menjanju našeg genetskog identiteta, pri čemu na umu treba imati i najprimitivnije i najštetnije pokušaje poboljšavanja „rase“, poput masovnih sterilizacija u nacističkoj Nemačkoj? S druge strane, osamdesetih godina se izrazito smanjio broj obolelih među Aškenazima zahvaljujući ekstenzivnom testiranju gena i planiranju porodice gde su izbegavani brakovi između ljudi koji su bili pozitivni na neka oboljenja. Tako da: ako bi naša (i bilo čija) deca genetskim inženjeringom, uz ostale prednosti poput višeg koeficijenta inteligencije ili dužeg života, veće empatije i fizičke lepote, imala apriori šanse da izbegnu mnoge potencijalne bolesti, da li je moralno uopšte pomišljati na izbegavanje takve mogućnosti, s obzirom na to da je najplemenitija svrha nauke da poboljša uslove ljudskog življenja? Opet, neće baš svaki potencijalni roditelj imati uslova ili volje za genetski inženjering, pa samim tim: koliko će nejednakost između tehnološki „apgrejdovane“ dece i one „obične“, izloženije raznim nedostacima, uticati na produbljivanje klasnih i moguće nastajanje, čak, svojevrsnih kastinskih razlika? Autor sve to ima na umu, kao i jedan od najčešćih prigovora genetskom inženjeringu – da je on neprirodan. Mecl ima i spreman odgovor: takav zahvat je manje neprirodan nego što je – za sada – neuobičajen a istorija pokazuje da bilo koje prihvatanje neke radikalno nove ideje ili tehnologije mora teći sporo zbog urođene ljudske inercije i straha od nepoznatog. Tu negde je i rešenje potencijalnog problema razlike između „apgrejdovane“ i „obične“ dece – samim protokom vremena i pojeftinjenjem tehnologije, stvari se mogu regulisati, što nije paradoksalno rešenje iako je jedna od glavnih prednosti tehnologije i u ubrzavanju, oprečnom inerciji i sporosti. Upravo stoga, jedino dugoročna projekcija pomiruje oba pola ljudske prirode: sklonost ka „veštačkoj“ ali neizbežnoj akceleraciji i artificijelnom poboljšavanju uslova te onu ka polaganom ritmu, inertnom ali dragom, jer poznatom. Uostalom, ako se zahvaljujući genetskom inženjeringu broj bolesnih radikalno smanji, to može voditi samo ogromnoj uštedi za zdravstvo, koje bi onda moglo da ta sredstva u većoj meri distribuira ka onima kojima pomoć bude još potrebna.
Autor: Domagoj Petrović
