Neispričana priča o izdavačkom džinu „Faber & Faber“
Sve izdavačke kuće imaju svoje arhive, ali za sve koje zanima književnost 20. veka, arhiva kuće „Faber & Faber“ je prava riznica blaga. Kako u svom prikazu tvrdi Tobi Faber, ova kompanija je bila „babica na rođenju modernizma“. Njegov deda, Džefri Faber, bio je 1924. godine pesnik koji obećava, pa ga je kolega sa Oksforda, Moris Gvier, postavio da vodi „Scientific Press“ koji je uglavnom objavljivao knjige i žurnale namenjene medicinskim sestrama. Džefri Faber je firmi promenio ime i počeo da je pretvara u drugačiji tip izdavača. Tokom prve godine je doveo T. S. Eliota i postavio ga za kodirektora.
Fotografija preuzeta sa: www.faber.co.uk/about-faber
Kompanija počinje da objavljuje dela Ezre Pounda, V. H. Odena i „Fineganovo bdenje“ Džejmsa Džojsa. Zatim Roberta Lovela, Silviju Plat, Teda Hjuza, Filipa Larkina, Šejmasa Hinija: lista pesnika koja je potukla sve ostale.
Ne prati samo slava ovu kuću. Dešavale su se, naravno, i greške. Zbog straha od krivičnog gonjenja, „Faber & Faber“ su se premišljali oko „Uliksa“ pa je na kraju otišao u ruke kuće „Bodley Head“. Džojs je, ogorčen zbog odbijanja, firmu nazvao „Feebler and Fumbler“ („Slabi i nesposobni“). T. S. Eliot je, na primer, odbio oba rukopisa Džordža Orvela – „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ i, kasnije, „Životinjsku farmu“ za koju je smatrao da je „delo koje se izdvaja“, ali se brinuo da li je u 1944. godini to „pravi pogled iz kog se kritikuje savremena politička situacija“. Prilike za zaradu na ovim delima su izgubljene. U arhivama firme se čuva i pismo upućeno Vilijamu Goldingu, tada učitelju iz Salisburija, o kome je neko u „Faberu“ napisao: „Smeće i glupost. Besmisleno. Odbiti.“
Čarls Montit je osoba koja je kompaniji donela nežnost stare škole i književnu avanturu. Kao mladić napisao je, potpuno spontano, pismo Džefriju Faberu želeći da radi „u ’knjiškoj’ atmosferi“. Godinu dana kasnije bio je deo tima i postao poznat po prepoznavanju talenata. On je, na primer, iz gomile odbijenih rukopisa izvukao „Gospodara muva“.
Jedan od kurioziteta kuće je i pismo jednog zaposlenog iz 1981. godine upućeno direktoru Metjuu Evansu kao protest zbog ideje da objave knjigu koja bi bila neka vrsta nastavka kultne serije „Not the Nine o’Clock News“ (koja se sastojala od satiričnih skečeva na temu aktuelnih događaja) jer je smatrao da kompanija postoji „da proizvodi knjige koje se mogu smatrati važnim“. Ipak, ova neprihvatljivo neozbiljna knjiga je objavljena i donela kompaniji zaradu od preko 250 hiljada funti. Delovi izveštaja sa sastanaka odbora pokazuju da je firma tokom osamdesetih mogla da opstane i samo od prihoda knjige pod naslovom „Mačke“ i propratne knjige fotografija. Endru Lojd Veber možda jeste ili nije obogatio muzičku scenu, ali je svakako odigrao veliku ulogu u književnom izdavaštvu.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
