Naučna fantastika je postojala i u srednjem veku – evo kako je izgledala
Iako se naučna fantastika smatra autentičnim proizvodom modernog doba, moglo bi se zapravo reći da je ovaj žanr u književnosti prisutan već stotinama godina. Mnogi su čuli za vanzemaljski zelenu „decu iz Vulpita“, koja su se u 12. veku pojavila u Safoku i navodno govorila jezikom koji niko nije razumeo. Tu je i priča o Ejlmeru, monahu iz 11. veka koji je konstruisao par krila i poleteo sa tornja opatije Malmsberi. A postoji i tzv. Vojničev rukopis, knjiga iz 15. veka napisana nepoznatim pismom, puna ilustracija koje prikazuju neobične pejzaže i čitav niz čovečanstvu nepoznatih biljaka.
Foto: Pixabay
Ovo su samo neki od primera naučne fantastike koji se mogu pronaći u različitim zapisima i kulturama srednjeg veka. Bilo je takođe i priča o zabavnim nastupima robota na kraljevskim dvorovima, zajednica koje su spekulisale o utopijskoj i distopijskoj budućnosti i mapa koje su prikazivale granice prostora i vremena.
Pod uticajem žanra zvanog „fantastika“, koji se često okreće srednjovekovnoj prošlosti kako bi čitaocu omogućio beg od tehnološki napredne stvarnosti, većini nas nikada ne bi palo na pamet da srednji vek povežemo sa naučnom fantastikom. Međutim, svako ko je spreman da se udubi u kompleksnu istoriju ovog žanra i ozbiljnije prouči naučna dostignuća srednjeg veka, otkriće da stvari nisu baš onakve kakvim se na prvi pogled čine.
Poreklo
Naučna fantastika se pokazuje naročito problematičnom kada na dnevni red dođu pitanja klasifikacije i porekla. Opšte je poznata činjenica da još uvek ne postoji konsenzus oko konačne definicije žanra. Postoji mnoštvo autora i teoretičara koji početke naučne fantastike vezuju za eksploziju popularnosti petparačkih časopisa početkom 20. veka i delatnost Huga Gernsbeka (1884-1967), pisca i izdavača koji je u prvom broju časopisa Amazing stories (1926) predložio da se žanru dodeli ime „scientifiction“.
„Kada kažem 'scientifiction'“, pisao je Gernsbek, „mislim na ono što su za sobom ostavili Žil Vern, H. Dž. Vels i Edgar Alan Po – šarmantne priče pune naučnih činjenica i proročanskih vizija. [...] Te čudesne priče ne samo da su zanimljivo štivo, već se iz njih mnogo toga može naučiti.“
Ovaj citat je dokaz da je i sam Gernsbek verovao u raniji datum nastanka naučne fantastike, a sasvim je jasno da se njegova „definicija“ može primeniti i na veliki broj književnih dela iz znatno dalje prošlosti.
Uloga nauke
Ima i istoričara žanra koji smatraju da u nazivu „naučna fantastika“ ključnu ulogu igra reč „nauka“: naučna fantastika je, tvrde oni, mogla nastati samo nakon rođenja moderne nauke.
Slično istoriji naučne fantastike, i istorija nauke je dugo izbegavala da se bavi periodom srednjeg veka (više od hiljadu godina tokom kojih se, ako je verovati nekima, apsolutno ništa nije dešavalo). Pa ipak, svi mi vrlo dobro znamo da srednji vek zapravo nije bio mračno, statično vreme magije i sujeverja, niti nepremostiva provalija na putu između prosvećene antike i modernog doba, već razdoblje tokom koga je ostvaren značajan napredak u nauci i tehnologiji.
U srednjem veku čovečanstvo je izumelo kompas i barut, kao i prve naočare, mehanički sat i visoku peć. Bio je to i period u kome su osnivanjem univerziteta i izučavanjem dostignuća klasičnog sveta postavljeni temelji moderne nauke. Srednjovekovni „computus“, na primer, predstavljao je složeni sistem merenja vremena i prostora.
Moderna nauka se s vremenom oslobodila predrasuda i u srednjovekovnoj književnosti počela da prepoznaje uzbudljivi spoj ljudske mašte, nauke i tehnologije, koji dokazuje da se u odlike te ere slobodno mogu ubrojati i originalnost i izraženo interesovanje za otkrića. Uzmimo za primer srednjovekovne romane o doživljajima Aleksandra Velikog, u kojima antički vojskovođa, između ostalog, osvaja nebesko prostranstvo u mašini za letenje ili istražuje okeanske dubine u svojoj proto-podmornici. Ili izveštaje slavnog srednjovekovnog putopisca ser Džona Mandevila, koji pominju zlatne mehaničke ptice u palati velikog kana.
Baš kao i pisci moderne naučne fantastike, i srednjovekovni autori su ovu žudnju za čudesnim ublažavali skepsom i racionalnim preispitivanjem. Alhemijske procedure i instrumenti su u „Priči kanonikovog sluge“ Džefrija Čosera opisani sa takvom preciznošću da se čitaocu čini da je pisac morao imati nekakvog iskustva sa ovom praksom, ali Čoser istovremeno izražava i veliko nepoverenje prema alhemičarima, podsmevajući se njihovoj pseudonauci i zamišljajući njene potencijalno pogubne posledice.
Srednjovekovna budućnost
Moderna naučna fantastika je stvorila mnoštvo svetova inspirisanih srednjim vekom, predstavljajući ga kao epohu u koju se može otputovati, vanzemaljsku destinaciju, ili kao alternativnu ili buduću istoriju. Način na koji se predstavlja srednjovekovna prošlost često je veoma kompleksan i nije uvek ograničen na ono što podrazumevamo pod „nekada davno“.
Iako „srednjovekovna naučna fantastika“ možda zvuči kao nemoguća fantazija, reč je o ideji koja nas može podstaći da postavimo nova pitanja o često zanemarivanom periodu književne i naučne istorije. Ko zna? Možda će brojna čuda, kosmologije i tehnologije srednjeg veka igrati važnu ulogu u našoj budućnosti.
Autori: Karl Kers i Džejms Paz
Izvor: theconversation.com
Prevod: Jelena Tanasković
