Nataša Lester o uzbudljivom romanu „Madmoazel Alijansa“: More je uvek neiscrpan izvor inspiracije

Nataša Lester piše o hrabrim, odvažnim i nezaboravnim ženama, što je jedan od glavnih razloga zbog kojih nas njeni romani oduvek privlače. Njena spisateljska misija je jasna – da kroz književnost osvetli žene koje su svojim izborima i delima izlazile iz okvira očekivanih društvenih uloga, bez obzira na istorijsko doba u kojem su živele. Autorka je deset istorijskih romana i bestselera Njujork tajmsa, a njene priče vode čitaoce u prošlost, među stvarne događaje i izuzetne junakinje. Njenim knjigama poseban šarm daje i doza glamura – njene heroine zrače elegancijom i dostojanstvom čak i kada se nađu usred ratnog haosa. Ako se još niste upoznali sa njenim stvaralaštvom, „Madmoazel Alijansa“ idealna je polazna tačka.

Foto: Stef King

U središtu romana „Madmoazel Alijansa“ nalazi se mlada, glamurozna majka nemirnog i avanturističkog duha. Još 1928. godine ona upravlja avionima i učestvuje u automobilskim trkama, čineći sve da pobegne od jednolične svakodnevice. Deset godina kasnije, u okupiranom Parizu, sudbina je spaja sa tajanstvenim špijunom koji joj poverava nezamisliv zadatak – da stane na čelo najveće obaveštajne mreže u okupiranoj Francuskoj. Inspirisan životom Mari Madlen Merik, roman Nataše Lester donosi uzbudljivu priču o hrabrosti, otporu i ženi koja je prkosila svim pravilima svog vremena. Kako je istakla Kejt Kvin, autorka bestselera Njujork tajmsa „Alisina mreža“, ovo je „strastven, vatreni omaž jednoj istorijskoj ženskoj figuri, do te mere nesvakidašnjoj da bezmalo izaziva nevericu“.

Kako ste došli na ideju za roman „Madmoazel Alijansa“?

Mari Madlen Furkad gotovo da se i ne pominje u publicističkim knjigama o Drugom svetskom ratu. Upravo me je ta činjenica podstakla da istražim da li je i ona bila jedna od brojnih žena koje su tokom rata učinile neverovatne stvari, a čije su priče nepravedno pale u zaborav. Ispostavilo se da jeste. Bila je majka, učestvovala u reli trkama, upravljala avionima i radila kao novinarka. Nazivali su je „lepom špijunkom“, a njeno ime nalazilo se pri samom vrhu Gestapove liste najtraženijih osoba. Rat joj je doneo bezbroj gubitaka i slomio srce u više navrata, ali je uprkos svemu nastavila da se bori, vođena uverenjem da je to jedini ispravan put. Na kraju je postala vođa najveće mreže Pokreta otpora u okupiranoj Francuskoj.

Obožavam priče o hrabrim ženama koje ne odustaju. Zašto Vas je privukla priča o Mari Madlen Furkad?

Šarl de Gol ustanovio je Orden oslobodilaca kako bi odao priznanje pripadnicima Pokreta otpora za koje je smatrao da su podneli najveći teret borbe za oslobođenje Francuske tokom Drugog svetskog rata. Od ukupno 1.038 odlikovanih, čak 1.032 bili su muškarci, među kojima su se našla i trojica poručnika koji su služili pod komandom Mari Madlen Furkad. Međutim, ona sama nikada nije dobila ovo priznanje, iako je predvodila najveću i najznačajniju mrežu Pokreta otpora, sa više od tri hiljade agenata. Upravo zato napisala sam „Madmoazel Alijansu“ – sa željom da ovoj izuzetnoj ženi odamo priznanje koje joj je istorija uskratila.

Radnja Vašeg romana odvija se u Parizu i Maroku. Kakva je Vaša veza sa tim mestima? Da li ste ih posetili tokom istraživanja?

U Maroku još uvek nisam bila – ali nadam se da ću to uskoro promeniti! Pariz je, s druge strane, grad kojem se često vraćam. Francuski govorim gotovo tečno, što mi je bilo od neprocenjive pomoći tokom istraživanja za ovaj roman. Tokom jednog boravka posetila sam grob Mari Madlen Furkad na groblju Per Lašez kako bih joj odala poštu. Reč je o porodičnoj grobnici na kojoj su jasno uklesana imena njenih roditelja i drugog supruga, za kog se udala nakon rata. Međutim, jedno mesto na spomeniku ostalo je prazno. Ako pažljivo pogledate, primetićete tragove slova koja su nekada bila uklesana. Vreme je izbrisalo ime Mari Madlen sa njenog sopstvenog groba – potresna i gotovo simbolična slika načina na koji je njeno ime izbrisano i iz istorijskih knjiga.

Zaista neverovatno! To je veoma upečatljiv detalj. Ali hajde da promenimo temu. Po čemu se ovaj roman razlikuje od Vaših prethodnih?

Ovo je prvi put da sam pisala biografsku fikciju u kojoj se radnja u potpunosti zasniva na životu stvarne istorijske ličnosti. U početku sam mislila da će mi posao biti lakši jer nisam morala da osmišljavam zaplet – njen život već je sam po sebi neverovatna priča. Međutim, ubrzo se ispostavilo da je upravo suprotno. Mreža kojom je rukovodila brojala je oko tri hiljade agenata, a svaki od njih imao je pravo i kodno ime – što je gotovo šest hiljada različitih imena! Kao da to nije bilo dovoljno, činilo se da se svaka druga osoba zove Žan, Anri ili Pjer! Na kraju sam osmislila sopstveni sistem kako bih se snašla u toj ogromnoj količini podataka i istorijskih činjenica.

S obzirom na to da živite u Australiji, čitaocima bi bilo zanimljivo da znaju kakva Vam je rutina. Gde najlakše dobijate inspiraciju?

Živim u Pertu, u Zapadnoj Australiji, ali svoju kuću na plaži naprosto obožavam! Tamo pišem neuporedivo bolje, verovatno zato što sam potpuno sama i ne moram da razmišljam o deci, mužu ili svakodnevnim obavezama. Mogu da budem potpuno posvećena sebi i pisanju, bez rutine i prekida, danima uronjena isključivo u svet romana koji stvaram. Takva vrsta potpune usredsređenosti za mene je neprocenjiva. A pogled... o njemu ne treba ni govoriti. More je neiscrpan izvor inspiracije i mesto na kojem mi ideje najlakše dolaze.

Veoma Vam zavidim na tom pogledu na more. Učinite me još malo ljubomornom – kako izgleda pogled iz Vaše radne sobe?

Moj radni kabinet ima velika dvokrilna vrata koja se otvaraju ka bašti, pa dok pišem, gledam u zelenilo, drveće i predivno uređeni vrt. Obožavam da ih širom otvorim i pustim svež vazduh da ispuni prostor.

Kada se smestite za svoj radni sto da pišete, šta uvek morate da imate pri ruci? Čaj, komadić čokolade, fotografiju istorijske ličnosti o kojoj pišete...?

Čaj je obavezan – pijem ga u velikim količinama! Naravno, tu je i voda. Uvek imam i neku knjigu koja mi služi kao svojevrsna amajlija za ono na čemu trenutno radim – delo čiji je narativni glas na neki način povezan sa pričom koju pišem. Svakoga dana pročitam nekoliko stranica pre nego što prionem na posao, jer mi to pomaže da se lakše uskladim sa narativnim glasom sopstvene knjige.

Sjajan savet! Imam još jedno pitanje: da li Vas je svet izdavaštva ikada rasplakao?

Plakala sam od sreće kada sam dospela na listu bestselera Njujork tajmsa! Zaista nisam mogla da poverujem da mi se to događa. Delovalo mi je potpuno nezamislivo da jedan pisac iz Australije može da ostvari takav uspeh. Izdavač mi je tada rekao da sada mogu da precrtam tu stavku sa svoje liste neostvarenih želja. Morala sam da priznam da se ona na toj listi uopšte nije ni nalazila, jer nikada nisam ni sanjala da je takvo nešto moguće! Zato sam je naknadno upisala – samo da bih mogla da je precrtam!

Imate li prijatelja među kolegama piscima bez kog ne biste mogli da živite?

Kejt Kvin je neverovatna osoba. Pored toga što je autorka bestselera, uvek pronalazi vreme da čita knjige drugih pisaca. Bila je izuzetno velikodušna i napisala je divne preporuke za nekoliko mojih romana, među kojima je i „Madmoazel Alijansa“. Ali nije se zadržala samo na nekoliko pohvalnih rečenica – poslala mi je i dug, pažljivo napisan mejl o tome koliko joj se knjiga dopala. Njene reči stigle su u pravom trenutku, tokom dugih meseci iščekivanja objavljivanja romana, kada svakog pisca obuzmu sumnje i nervoza. Njena podrška ulila mi je veru u sopstvenu knjigu i podsetila me koliko je snažan osećaj kada svojim pisanjem dotaknete nekoga. U tom trenutku mi je taj njen neprocenjiv gest beskrajno značio.

To je zaista velikodušno. I za kraj, kako bi izgledao Vaš savršen dan u Australiji? Kako biste ga proveli?

Provela bih ga u svojoj kući na plaži u Sijesta Parku – da, to mesto zaista postoji! Dan bih započela trčanjem, a zatim pravac u okean. Bilo bi to rano ujutru, pre nego što se iko probudi, tako da bih celu plažu imala samo za sebe, a more bi bilo savršene temperature. Posle toga bih se istuširala napolju – postoji li išta lepše od tuširanja na otvorenom? Zatim bih sela na terasu, doručkovala i posmatrala more, dok bi se deca polako budila i pridruživala mi se. Zajedno bismo uživali na najlepšem mestu na svetu.

Autor: Bruk Li Foster

Izvor: dearfiction.substack.com

Prevod: Kristijan Vekonj