Nataša Lester: Inspirišu me hrabre žene

Povodom njenog novog romana „Madmoazel Alijansa“, sa bestseler autorkom Natašom Lester razgovarali smo i o snazi, smelosti, požrtvovanosti i upornosti žena čija su imena  skrajnuta na stranicama istorije.

Foto: Stef King

Da li je zaista bolje da okrenemo leđa lepoti samo zato da nas nikad ne bi giljotinirala agonija razočaranja? Nije li bolje da verujemo da je moguće naći nadu i veličanstvenost iza svakog ugla? Ne možemo a da na samom početku ne citiramo reči glavne junakinje novog romana bestseler autorke Nataše Lester, jer su najbolji uvod u moćnu priču o ženi čija biografija oduzima dah.

Izvodeći na književnu pozornicu neverovatne žene iz prošlosti, Nataša Lester ispisuje važne priče o hrabrosti, požrtvovanosti, snazi, upornosti i slobodi. Pa tako posle „Diorove tajne“ i „Kuće na Rivijeri“, čitamo „Madmoazel Alijansu“, biografski roman o Mari Madlen Merik Furkad. Autorka ju je otkrila sasvim slučajno, čitajući mnogo publicističkih knjiga o Drugom svetskom ratu. Njeno ime se pominjalo možda samo u jednoj ili dvema knjigama, ali Natašu je magnetski privlačilo, pa je naručila njene memoare i u njima otkrila fascinantnu priču, koju je odmah odlučila da pretvori u roman.

Za naš časopis Nataša Lester otkriva mnoge interesantne detalje iz života svoje neverovatne junakinje, a saznali smo i brojne zanimljivosti iz autorkine svakodnevice.

Kako to da je žena tako fascinantne biografije, kao što je biografija Mari Madlen, skrajnuta u istoriji i da se o njoj tako malo zna?

Tokom rata Šarl de Gol je osnovao „Red oslobođenja“ (Compagnons de la Libération) kako bi odao priznanje pripadnicima Pokreta otpora za koje je verovao da su se najviše borili za slobodu Francuske. To odlikovanje dodelio je 1038 ljudi. Od tog broja, 1032 su bili muškarci, među kojima i trojica najbližih saradnika Mari Madlen. Sama Mari Madlen nije bila među odlikovanima. Verovatno je i to jedan od razloga zbog kojih je posle rata gotovo pala u zaborav, a toga sam postala bolno svesna kada sam posetila njen grob na groblju Per Lašez u Parizu. Njeno ime toliko su izbrisali vreme i vremenske prilike da ga je danas gotovo nemoguće pročitati. Niko ne bi mogao ni da sazna da je tu sahranjena. A ipak, bez nje je rat mogao da traje još godinama – i, zapravo, mogao je da se završi sasvim drugačije. Tuga i osećaj nepravde koje sam osetila stojeći kraj njenog groba bili su pokretačka snaga za pisanje ove knjige.

Da nije bila stvarna ličnost, čitaoci bi lako mogli da pomisle da ste preterali dajući joj da bude i pijanistkinja, i reli-vozač, i pilot, i novinarka, i špijunka – prva žena na čelu francuskog Pokreta otpora. Šta Vam je kao piscu bilo najintrigantnije u vezi sa njom?

Mari Madlen Furkad bila je izuzetna pijanistkinja, koja je sanjala da jednog dana izvodi Šopena na velikoj koncertnoj sceni. Umesto toga, postala je žena koja je prokrijumčarila samu sebe do Madrida u poštanskoj vreći, koja je pobegla iz zatvora provlačeći telo između rešetaka ćelije, koja je pomogla Saveznicima u planiranju iskrcavanja u Normandiji i koju je MI6 nazivao „školskim primerom prelepe špijunke“. Iako su mnogi agenti Alijanse bili vojna lica decenijama starija od nje, iako je MI6 dugo pretpostavljao da je reč o muškarcu, iako je imala dvoje dece koje je morala da poveri školi i rodbini kako bi se posvetila oslobađanju Francuske od nacista, Mari Madlen je sa samo trideset i jednom godinom postala vođa Alijanse – jedina žena koja je predvodila jednu mrežu Pokreta otpora u Francuskoj. Da bi to postigla, morala je mnogo toga da žrtvuje. Nakon toga svoju decu viđala je samo nakratko, jer je neprestano bežala od nacista. Ali bila je osoba koja je potrebe svoje zemlje stavljala ispred ličnih želja. Tada sam znala da ona mora biti junakinja mog sledećeg romana.

Avanturistkinja, Ratnica, Kraljica, Lovina, Odmetnica, Žena. Tako ste naslovili delove na koje ste podelili roman. Šta su sve te odrednice značile za život Mari Madlen?

Ti nazivi predstavljaju različite faze kroz koje je prolazila – najpre kao pripadnica Alijanse, a zatim i kao njen vođa. Niko ne može u potpunosti da razume sa čim se vođa jedne mreže Pokreta otpora suočava tokom dugih ratnih godina, pa ovi identiteti prikazuju kako se njeno razmišljanje verovatno menjalo dok je shvatala šta sve ta uloga od nje zahteva, kao i kako je postala osoba broj jedan na nacističkoj listi najtraženijih i bila primorana da živi u bekstvu.

U čemu se sve ogledaju njena snaga i hrabrost?

Kada je drugi put uhapšena, pobegla je nacistima tako što je, centimetar po centimetar, provukla svoje telo kroz rešetke zatvorskog prozora. U svojim memoarima opisala je to iskustvo kao „čistu agoniju“ i napisala da je mislila kako je pokidala uši. Međutim, iskrcavanje u Normandiji upravo se dogodilo zahvaljujući obaveštajnim podacima koje su prikupili njeni agenti, i znala je da ne sme ostati u ćeliji do jutra, kada je trebalo da stigne komandant Gestapoa da je ispituje. Znala je da mora biti na slobodi kako bi pomogla Saveznicima da oslobode čitavu Evropu, kada je kraj rata konačno bio tako blizu.

Želela je lepu budućnost za svoju decu i zbog njih nikada nije odustala da se bori. Šta o majčinstvu učimo iz njene priče?

Uči nas da je moguće beskrajno voleti svoju decu, a ipak živeti odvojeno od njih kako biste spasli svoju zemlju. Verujem da su joj deca značila sve na svetu. U jednom trenutku svojih memoara opisuje kako stoji na prozoru stana u Lionu i posmatra svoju decu na ulici dok ih odvode u organizaciju koja će im pomoći da budu prokrijumčarena iz zemlje. Mari Madlen nije smela da ih dozove niti da im stavi do znanja da ih posmatra, jer bi Gestapo, ukoliko bi otkrio da su njena deca, odmah uhapsio i njih. Način na koji opisuje bol jer se nije oprostila od njih pokazuje koliko ih je volela.

Kako je na nju uticao odnos sa suprugom, za koga se udala sa osamnaest godina, ali od koga se kasnije razdvojila?

Samo nekoliko meseci nakon venčanja Furkad se preselila u Maroko, gde je njen suprug, vojno lice, bio raspoređen. Tamo je naučila arapski jezik i upoznala osnove prikupljanja obaveštajnih podataka prateći supruga u posetama plemenskim vođama. Upravo su joj ta iskustva kasnije pružila neke od ključnih veština koje su joj bile potrebne kao vođi Alijanse.

Šta je najvažnije što ste naučili od Mari Madlen?

Mari Madlen Furkad pokazuje nam šta jedna sasvim obična žena može da učini kada odluči da deluje i bori se za bolji svet. Njena priča i njena hrabrost jednako su inspirativne kao priče i hrabrost vojnika koji su se 6. juna borili na normandijskim plažama. Zajedno su promenili svet, ali mnoga njihova imena ostala su nepoznata i zaboravljena. „Da ih ne zaboravimo“, piše na ratnim spomenicima širom sveta. Ali mi ipak zaboravljamo. Hajde da to promenimo. Hajde da odamo priznanje i zahvalimo svim vojnicima, kao i Francuskinji Mari Madlen Furkad, koja se borila za slobodu i pomogla da se promeni tok istorije.

Svojim pisanjem doprinosite osvetljavanju priča velikih žena, koje je istorija baš zbog toga što su žene skrajnula. Šta još vidite kao svoj glavni zadatak u pisanju?

Moja uloga je da odam počast zaboravljenim ženama iz istorije tako što ću ispričati njihove priče i približiti njihove živote čitaocima, koji mogu pronaći inspiraciju u hrabrosti koju su te žene pokazale.

Kako ste balansirali između fikcije i stvarnosti, pišući ovu priču, odnosno gde za Vas prestaju činjenice, a počinje književna sloboda u pisanju?

Ovo je prvi put da pišem biografski roman u čijem je središtu stvarna istorijska ličnost. Naivno sam mislila da će mi biti lakše, jer nisam morala da osmišljavam zaplet – zaplet je već bio njen život. Međutim, bilo je mnogo teže! U mreži Alijansa bilo je oko 3000 agenata, a svaki od njih imao je pravo ime i kodno ime – ukupno oko 6000 imena! To je previše za jedan roman. Uz to, svaki drugi čovek zvao se Žan, Anri ili Pjer. Zato sam morala da osmislim sistem koji će mi pomoći da upravljam tolikom količinom informacija. Spajala sam više stvarnih osoba u jedan književni lik kako bih smanjila broj likova, a povremeno sam sažimala vremenski sled događaja kako bi ritam pripovedanja bio bolji.

Kada je u pitanju proces pisanja, možete li sebe da opišete kao dobro organizovanu – ili pišete stihijski? Koji deo procesa nastajanja romana najviše volite?

Pišem veoma spontano, zbog čega mi je prvi nacrt uvek pomalo zastrašujući. Mnogo više uživam kada sam već duboko u priči i kada počnem da naslućujem u kom pravcu će se razvijati.

Kako volite da provodite vreme kad ne pišete?

Obožavam da idem na plažu!

Koje knjige čitate za svoju dušu? Koja nedavno pročitana knjiga Vas je toliko oduševila da ne možete da prestanete da razmišljate o njoj?

Nedavno sam slušala audio-knjigu Project Hail Mary i bila sam oduševljena njome, iako inače ne čitam naučnu fantastiku tako često.

Koji klasik je Vaš omiljeni zauvek?  

„Džejn Ejr“.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 66