Naša ljubav prema trilerima i napetosti – zašto volimo ili izbegavamo trilere, mračnu neizvesnost i krvava trupla
Za mene, čitanje psihološki napetog štiva predstavlja uživanje jedino ako uz neizvesnost postoji i intelektualni izazov, i ako je detaljno prikazivanje fizičkog nasilja svedeno na minimum ili, još bolje u potpunosti odsutno, baš kao i detaljni opisi unakaženih tela. S druge strane, kada je reč o gledanju trilera na filmu, priznajem da sam navučena na nordijski crni talas. Jedan od razloga zbog kojeg volim te mračne televizijske drame jeste karakterizacija likova, kao i neverovatni, inteligentni zapleti po kojima su prepoznatljive.
Pitanje je da li uživamo u čitanju i gledanju ovakvih priča iz čiste zabave. Nema sumnje da toliko zaokupljaju pažnju, da se potpuno isključimo, i zbog toga deluju na gledaoce kao odmor od svakodnevnih briga. Iako znamo da se strašne stvari koje se tu prikazuju dešavaju i u stvarnosti, ipak lako uverimo sebe da je sve to čista fikcija. Pa opet, „Šindlerova lista“ je jedan od najboljih i najupečatljivijih filmova iako je baziran na činjenicama. Te užasne priče zasnovane na stvarnim događajima ne mogu se gledati kao bekstvo u svet fikcije, ali ono što imaju zajedničko sa izmišljenim pričama iz trilera jeste sposobnost da žestoko uzburkaju emocije. Kada smo pod uticajem jakih emocija, bilo sreće, straha ili užasa, naš mozak oslobađa neurotransmitere poput dopamina i oksitocina i to može potpomoći poboljšanju pamćenja i čak učvrstiti veze između nas i onih sa kojima delimo to iskustvo. (Dakle ako želite da utičete na svog novog partnera, naredne Noći veštica vodite njega ili nju na neki stvarno strašan film, ili se muvajte zajedno oko neke uklete kuće!)
Možda imate svoje mišljenje o tome zašto neke romane ili filmove iz žanra trilera, volite više nego druge, ili zašto ih ne volite? Da li vidite u tome neku vezu sa vašim vaspitanjem ili prethodnim iskustvima? Možda ste tiha, nežna osoba a opet volite nasilne trilere. Možda ste medicinska sestra koja radi u Urgentnom centru, i svaki dan viđate užasne traume iz stvarnog života, a opet gledate ili čitate trilere u kojima su krvava tela i njihovi delovi grafički prikazani. (Ili je suprotno: možda i radite u Urgentnom centru jer volite krvave trilere!) Šta je tačno to što vas privlači ili odbija, i šta je to što vas navodi da drugačije reagujete od prijatelja koji imaju različit ukus od vašeg? Mislim da ima mnogo razloga za naše različite reakcije. Ali jedna stvar je sigurna a to je – koliko ljudi, toliko ćudi.
Autor: Dženi Ogden
Izvor: psychologytoday.com
