„Najteže je oprostiti, ali u tome je sreća i sloboda“: Predstavljen roman Slavice Mastikose „Ptica koja pamti nebo“

Promocija novog romana Slavice Mastikose „Ptica koja pamti nebo“ održana je u utorak 30. juna u Kafeteriji „Bukmarker“ u knjižari Delfi SKC.

Pored autorke, o knjizi su govorile književna kritičarka Olivera Nićiforović, književnica Ljiljana Šarac i urednica Dubravka Dragović Šehović.

Slavica Mastikosa, autorka hvaljenih romana „Tri hleba nasušna“, „Preludijum“ i „Zakon srca“, u najnovijem – „Ptica koja pamti nebo“ – kroz virtuozno građenje priče postavlja pitanje: šta se desi kada najvažnija istina u životu zakasni za samo jedan treptaj?

Kakvu tajnu krije mračni, odavno arhivirani dosije Gavrić? Ko je zapravo Ljubica Tica? Jedna naglo prekinuta ispovest, na samom prelazu u novi milenijum, spojiće carinika Miška i doktorku Zoju i uputiti ih na zajedničku potragu. Našavši se između svežine zime u Beogradu i mirisa ruma na sunčanoj Kubi, shvataju koliko je život dragocen u svojoj nesavršenosti.

Kroz sudbine koje se decenijama prepliću, roman „Ptica koja pamti nebo“, u ritmu karipskog plesa, donosi dirljivu sagu o prijateljstvu, povratku sebi, o sili koja spaja razdvojene i o trenutku kada strah konačno ustupi mesto razigranoj pesmi.

Urednica Dubravka Dragović Šehović ukazala je da roman obiluje brojnim junacima i sudbinama koje se „upliću i prepliću, ali na pravi način raspliću“.

„Pred vama je ljubavna i porodična priča, isprepletane sudbine i tajne koje sežu decenijama unazad i jedan zločin koji je dugo skrivan. Slavica je dodala i jedan ozbiljan trilerski zaplet koji se kroz uzbudljivu priču razrešava na potpuno neverovatan način koji će čitaoce sigurno osvojiti“, kazala je urednica.

Književnica Ljiljana Šarac je istakla da je velika odgovornost biti uz kolegu koji stvara nešto novo.

„Slavica je dobro osetila puls svog novog romana koji je drugačiji od svega što je do sada pisala. Ovo je krupan iskorak iz jedne zone komfora, iz ljubavne i porodične drame u kojoj suvereno vlada, prelazi u nešto što je vrlo zahtevan žanr – triler. Slavica i ovde vrsno gradi odnose među članovima porodice, traume, usvajanje dece, teme koje su aktuelne, a sve vreme nas intrigira, zavodi, začikava. Izmiče nam tlo i uzbudljivo nas vodi kroz mnoštvo likova i sudbina, a onda, poput neke snažne muzičke kompozicije, u završnici nas dočeka i sve se reši i dođe na svoje, kako to već kod Slavice mora“, kazala je Šarac.

Kritičarka Olivera Nićiforović ocenila je da je zajednička zlatna nit koja povezuje likove Slavičina ljubav prema njima.

„Slavica ne optužuje ni one koji su loši, ne sudi nikome, ne kažnjava ih“, kazala je Olivera, a Slavica se složila rekavši da ne voli nikoga da optužuje, ali da se njen „otpor zlu ogleda u tome što negativni junaci nikada nemaju imena, već samo nadimke, dok ime čuva za dobre ljude“.

Roman „Ptica koja pamti nebo“ nastajao je četiri godine, uprkos, kako je kazala, povredi i operaciji ruke koja se dogodila u međuvremenu.

„Nisam mogla da stanem sa pisanjem. Junaci su me dozivali, morala sam da napišem ovu priču. Oni su mene vodili dok sam pisala. Obraćali su mi se u snovima. Brinula sam da li će biti konfuzno sa toliko likova. Verujte, kada dođete do kraja, sve će vam biti jasno“, iskrena je Mastikosa.

Otkrila je i da je zaista postojala gospođa Ljubica iz Frankfurta čija životna priča ju je nadahnula za ovaj roman.

„Njena priča je zaista zadivljujuća i inspirativna, ali nisam želela da pišem memoare, zato mi je dala saglasnost da iskoristim neke medaljončiće iz njenog života i stvorim svoju priču, obogaćenu svojim iskustvima i svime što sam okolo sakupljala. Ljubica je ostala moja muza romana.“

Dubravka Dragović Šehović je istakla da su svi junaci životni, da ćemo lako prepoznati njihove tuge, patnje, tajne, ali i radosti života...

„Slavica piše proživljene stvari, ne izmišlja, zato njoj kao autorki verujemo. Ovaj autentični pačvork je roman iz slivova i tokova koji se ulivaju u jedan prelep završetak.“

Ljiljana Šarac je nadenula romanu i slogan: „Ko je i gde je Ljubica Tica?“:

„Detektivski se krećemo u potragu za njom, a onda se životne okolnosti okreću i prevrću, pojavljuje se jedno pismo, jedno talasanje prošlosti. Onda se sve sliva u intenzivni brzak i pred očima nam se raspliću tajne prošlosti. Pisanje ovog romana zamislila sam kao ozbiljnu šahovsku partiju gde imate crne i bele figure. Bele su mi ženski likovi, one su pozitivne, dominantne, snažne, pokretačka su snaga, one razrešavaju i raspliću probleme i tajne koje su učinjene u prošlosti. Izuzetno je uzbudljiva partija koju Slavica vodi sa nama.“

Najvažnija misao romana je ta, zaključila je autorka, da ne možemo pobeći od sudbine, ali i ne treba da bežimo.

1/9

„Roman je i prikaz toga koliko može da nas košta ako se ne suočimo sa životom i posledicama svojih postupaka. Ako sve ne razrešimo i ne pokrenemo život unapred, nećemo moći da nađemo mir. Ako želimo da razumemo zašto nam se nešto dešava danas, moramo da razmotamo klupko života unazad da bismo pronašli to nešto skriveno u našoj duši. Pišem da je hrabrost skinuti oklop tišine, kao i to da je najteže sebi oprostiti, ali u tome je sreća i sloboda. Istina je ključni pojam u ovom romanu. Srce ište istinu, znajuću da će možda prokrvariti. Razrešenje može biti bolno, ali život se bez njega ne može nastaviti“, zaključila je Slavica Mastikosa.