Najdraža uspomena Meri Šeli: srce njenog pokojnog muža
Ljudi tuguju na različite načine. U 17. veku nije bilo neobično praviti nakit od kose preminule drage osobe. U nekim delovima Madagaskara, ljudi na svakih nekoliko godina iskopavaju svoje mrtve rođake da bi sa njima plesali. Pa čak i danas, smatramo potpuno normalnim spaljivati ljude i onda ih držati u ukrasnoj urni iznad kamina. Kada sve to uzmemo u obzir, možda ono što je uradila Meri Šeli kada joj je umro suprug i nije toliko čudno.
Persi Biš Šeli imao je samo 29 godina kada se udavio nakon što je njegov brodić, Don Huan, zahvatila bura 8. jula 1822. Tela Šelija i njegova dva saputnika pronađena su deset dana kasnije i bilo ih je moguće identifikovati samo preko odeće. Šeli je u džepu imao knjigu pesama Džona Kitsa.
Pesnika su kremirali, ali iz nekog razloga srce nije izgorelo. Današnji lekari veruju da je možda došlo do kalcifikacije usled ranijeg problema sa tuberkulozom. Iako je Persijev prijatelj, Li Hant, prvi uzeo srce – prisustvovao je kremaciji leša na lomači i osećao je da ima pravo da zadrži neizgoreli organ – srce je na kraju završilo kod Meri.
Umesto da ga sahrani sa pepelom na Protestantskom groblju u Rimu, Meri je čuvala srce u svilenoj kopreni i kažu da ga je godinama nosila sa sobom skoro svuda. Godine 1852, godinu dana nakon njene smrti, Persijevo srce je nađeno u njenom radnom stolu. Bilo je umotano u stranice jedne od njegovih poslednjih pesama, „Adonais“. Na kraju je srce sahranjeno u porodičnoj grobnici sa njihovim sinom, Persijem Florensom Šelijem, kada je umro 1889.
Autor: Stejsi Konrat
Izvor: www.mentalfloss.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Unsplash
