Nagrada „Vodič za život“ pripala Igoru Marojeviću za knjigu priča „Beograđanke“
Na završnoj sednici žirija za dodelu nagrade „Vodič za život“, održanoj u Beogradu 20. novembra 2014, žiri u sastavu Danka Milošević, predsednica, Milena Đorđijević, članica, i Dušan Nedeljković, član, doneo je odluku da nagrada „Vodič za život“ za najbolji urbani narativ objavljen između dva sajma knjiga u Beogradu, u periodu od oktobra 2013. do oktobra 2014. godine, pripadne Igoru Marojeviću za knjigu priča „Beograđanke“ u izdanju Lagune. U uži izbor za nagradu ušao je i roman „Pristaništa“ Vladana Matijevića u izdanju Agore.
U obrazloženju žirija se navodi:
„Knjiga proze ’Beograđanke’ Igora Marojevića u sasvim novom stilskom i tematskom ključu veoma uspešno oslikava jednu od možda najlepših osobenosti celokupne Marojevićeve umetničke proze: subverzivnost, razbijanje stereotipa i lažnih mitova, bunt, nepristajanje na rutinsko, okoštalo, kao i nekrtitičko prihvatanje nametnutih obrazaca koje nameću pojedinci, institucije, pa i društveni sistem u celini. Ova zbirka priča pokazuje kako umetnička proza, i kada se ne bavi istorijskim narativima, može biti, u dubokoj strukturi teksta, angažovana i subverzivna problematizujući teme koje su na margini naše društvene i političke realnosti: adolescentsko nasilje, problem očuvanja ženske individualnosti u večno tranzicionom srpskom društvu, problem mobinga, problem virtualne stvarnosti, odnos dželata i žrtve transportovan kroz muško-ženski odnos.
’Beograđanke’ karakteriše, jednako u novom stilu i duhu, još jedna osobenost proze Igora Marojevića – urbanost. Međutim, ovu osobinu ne treba promišljati u pojednostavljenoj suprotnosti urbano/ruralno, niti kao činjenicu da je ovo zbirka priča o žiteljkama jednog (ipak) grada metropole pa je samim tim reč o urbanoj prozi. Ideja urbanog kod Marojevića prisutna je kao pogled na svet, kao potreba da se živi u skladu sa duhom vremena, u svim njegovim protivrečnostima. Urbano je ovde poziv za izlaskom iz iskrivljene palanačke zaostalosti, nekretanja i tavorenja, pa samim tim suštinski određuje i boji idejni i tematski aspekt ’Beograđanki’.
Kao zbirka priča ’Beograđanke’ u osnovi uspešno razbijaju mitove i predrasude o Beograđankama na različitim nivoima – intimnom, emotivnom, psihološkom, a onda i društvenom i socijalnom, čime se narativ izdiže iz lokalnog, beogradskog miljea, i daje jednu ipak uznemirujuću sliku našeg društva u celini, koje rastuće probleme savremenih generacija više i ne prepoznaje, pa samim tim ne može ni da ih reši.
Po formi donekle u duhu priča ’O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi’ Rejmonda Karvera, ispripovedane vešto u ženskom prvom licu, ’Beograđanke’ problematizuju jednu od suštinskih zavera naše savremenosti – lažnu emociju, ili tačnije njeno odsustvo koje postaje plodno tle za svakojaka zla, posebno u doba adolescencije, što vešto prikazuje priča ’Igrica’, koja oslikava zlobnu atmosferu našeg društva u bliskoj budućnosti i najavljuje nove junakinje našeg doba.
Druga važna i na jezičko-stilskom planu uspešno ostvarena tema jeste virtualna realnost, kao nova scenografija na kojoj se ’Beograđanke’ bore za svoju individualnost, što je tema priča ’Sivi komplet’, ’Filozofija za svakoga’ i ’Unutra’. Iako posve različite, ove priče pokazuju kako je ’mali svet’ i ’beskonačan internet’, odnosno, kako virtualna stvarnost postaje jedini i ozbiljni pandan naše propale stvarnosti bez Boga, ili bez suštine, u kojoj mi danas živimo. Virtualni svet jeste naša fatamorgana, pokazuju ove priče, ali naš realni svet je otpadak. Sve nabrojane priče ujedno su i priče o ’senzibilnim dušama’ u ’nesenzibilnim’ vremenima, bilo da su te duše filozofi koji su u sukobu sa divljim kapitalističkim poslovnim okruženjem kao u priči ’Filozofija za svakoga’, ili su književnici u pokušaju kao u priči ’Sivi komplet’ ili pate od posledica trauma iz ratnih devedesetih godina prošlog veka, kao junakinja priče ’Unutra’.
Na koncu, šta nam nabrojane i sve druge sasvim solidne nepomenute priče iz ove zbirke govore o Beograđankama s početka 21, veka? Različitih starosnih dobi i obrazovanja, moderne ili konzervativne, iako ponekad preljubnice, Beograđanke nisu (više) raskošne zavodnice, jer novo vreme postavlja nove izazove. Bodrijarovski rečeno, umesto zahteva: imaš dušu, treba da je spaseš, novo vreme daje nove naloge: imaš telo i treba da ga iskoristiš; imaš libido, treba da ga trošiš. Beograđanke, odnosno žene s početka 21. veka, u ovoj zbirci, opozivaju takav nalog vremena, pretvarajući ga u ne tako zavodljivu, ali suštastvenu i jedinu preostalu i moguću borbu za autentičnošću, što je i jedino zajedničko ishodište nadasve urbanih priča ove nagrađene zbirke.“
Nagradu „Vodič za život“ dodeljuje magazin Vodič za život a finansira je Centar za edukativni razvoj i strateško planiranje. Nagradu čini plaketa i novčani iznos. Nagrada će dobitniku biti uručena u okviru promocije magazina koja će se održati u decembru mesecu.
U obrazloženju žirija se navodi:
„Knjiga proze ’Beograđanke’ Igora Marojevića u sasvim novom stilskom i tematskom ključu veoma uspešno oslikava jednu od možda najlepših osobenosti celokupne Marojevićeve umetničke proze: subverzivnost, razbijanje stereotipa i lažnih mitova, bunt, nepristajanje na rutinsko, okoštalo, kao i nekrtitičko prihvatanje nametnutih obrazaca koje nameću pojedinci, institucije, pa i društveni sistem u celini. Ova zbirka priča pokazuje kako umetnička proza, i kada se ne bavi istorijskim narativima, može biti, u dubokoj strukturi teksta, angažovana i subverzivna problematizujući teme koje su na margini naše društvene i političke realnosti: adolescentsko nasilje, problem očuvanja ženske individualnosti u večno tranzicionom srpskom društvu, problem mobinga, problem virtualne stvarnosti, odnos dželata i žrtve transportovan kroz muško-ženski odnos.
’Beograđanke’ karakteriše, jednako u novom stilu i duhu, još jedna osobenost proze Igora Marojevića – urbanost. Međutim, ovu osobinu ne treba promišljati u pojednostavljenoj suprotnosti urbano/ruralno, niti kao činjenicu da je ovo zbirka priča o žiteljkama jednog (ipak) grada metropole pa je samim tim reč o urbanoj prozi. Ideja urbanog kod Marojevića prisutna je kao pogled na svet, kao potreba da se živi u skladu sa duhom vremena, u svim njegovim protivrečnostima. Urbano je ovde poziv za izlaskom iz iskrivljene palanačke zaostalosti, nekretanja i tavorenja, pa samim tim suštinski određuje i boji idejni i tematski aspekt ’Beograđanki’.
Kao zbirka priča ’Beograđanke’ u osnovi uspešno razbijaju mitove i predrasude o Beograđankama na različitim nivoima – intimnom, emotivnom, psihološkom, a onda i društvenom i socijalnom, čime se narativ izdiže iz lokalnog, beogradskog miljea, i daje jednu ipak uznemirujuću sliku našeg društva u celini, koje rastuće probleme savremenih generacija više i ne prepoznaje, pa samim tim ne može ni da ih reši.
Po formi donekle u duhu priča ’O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi’ Rejmonda Karvera, ispripovedane vešto u ženskom prvom licu, ’Beograđanke’ problematizuju jednu od suštinskih zavera naše savremenosti – lažnu emociju, ili tačnije njeno odsustvo koje postaje plodno tle za svakojaka zla, posebno u doba adolescencije, što vešto prikazuje priča ’Igrica’, koja oslikava zlobnu atmosferu našeg društva u bliskoj budućnosti i najavljuje nove junakinje našeg doba.
Druga važna i na jezičko-stilskom planu uspešno ostvarena tema jeste virtualna realnost, kao nova scenografija na kojoj se ’Beograđanke’ bore za svoju individualnost, što je tema priča ’Sivi komplet’, ’Filozofija za svakoga’ i ’Unutra’. Iako posve različite, ove priče pokazuju kako je ’mali svet’ i ’beskonačan internet’, odnosno, kako virtualna stvarnost postaje jedini i ozbiljni pandan naše propale stvarnosti bez Boga, ili bez suštine, u kojoj mi danas živimo. Virtualni svet jeste naša fatamorgana, pokazuju ove priče, ali naš realni svet je otpadak. Sve nabrojane priče ujedno su i priče o ’senzibilnim dušama’ u ’nesenzibilnim’ vremenima, bilo da su te duše filozofi koji su u sukobu sa divljim kapitalističkim poslovnim okruženjem kao u priči ’Filozofija za svakoga’, ili su književnici u pokušaju kao u priči ’Sivi komplet’ ili pate od posledica trauma iz ratnih devedesetih godina prošlog veka, kao junakinja priče ’Unutra’.
Na koncu, šta nam nabrojane i sve druge sasvim solidne nepomenute priče iz ove zbirke govore o Beograđankama s početka 21, veka? Različitih starosnih dobi i obrazovanja, moderne ili konzervativne, iako ponekad preljubnice, Beograđanke nisu (više) raskošne zavodnice, jer novo vreme postavlja nove izazove. Bodrijarovski rečeno, umesto zahteva: imaš dušu, treba da je spaseš, novo vreme daje nove naloge: imaš telo i treba da ga iskoristiš; imaš libido, treba da ga trošiš. Beograđanke, odnosno žene s početka 21. veka, u ovoj zbirci, opozivaju takav nalog vremena, pretvarajući ga u ne tako zavodljivu, ali suštastvenu i jedinu preostalu i moguću borbu za autentičnošću, što je i jedino zajedničko ishodište nadasve urbanih priča ove nagrađene zbirke.“
Nagradu „Vodič za život“ dodeljuje magazin Vodič za život a finansira je Centar za edukativni razvoj i strateško planiranje. Nagradu čini plaketa i novčani iznos. Nagrada će dobitniku biti uručena u okviru promocije magazina koja će se održati u decembru mesecu.
