Nadija Hašimi, autorka romana „Biser koji je slomio školjku“: Romani podstiču debatu o savremenim društvenim problemima
Nadija Hašimi je rođena u Njujorku i odrasla u Nju Džersiju. Majka i otac su joj rođeni u Avganistanu, ali su ga napustili tokom sedamdesetih godina pre sovjetske invazije. Nadija radi kao pedijatar u Merilendu. „Biser koji je slomio školjku“ je njen prvi roman.
Recite nam nešto o svojoj knjizi „Biser koji je slomio školjku“. Kako ste došli do ideje za ovaj roman?
Kao Amerikanki avganistanskog porekla, veoma me je zanimao težak položaj žena u Avganistanu, posebno za vreme talibanskog režima, i sve vreme sam tražila način kako da skrenem pažnju na probleme sa kojima se suočavaju. Negde u to vreme rođaka mi je pokazala članak iz „Njujork tajmsa“ o običaju poznatom kao bača-poš. Pomislila sam da je ta tradicija sjajno oruđe za istraživanje odnosa polova u Avganistanu i sama priča je brzo dobila svoj oblik.
Bača-poš je veoma star običaj, da li se još uvek praktikuje?
O tom običaju nema mnogo pisanih podataka, a iz istraživanja koje sam sprovela zaključila sam da je primenjivan nekoliko generacija unazad u Avganistanu i Pakistanu. Poznajem jednu osamdesetogodišnjakinju koja je u detinjstvu živela kao bača-poš devet godina. Koliko je česta ova praksa ostaje nepoznato jer se to radi u tajnosti. Mislim da istorijski nije davano mnogo na značaju psihološkom efektu koji ovaj običaj ima na devojčice. Da li je tako nešto dobro ili loše otvoreno je za raspravu, i nadam se da će ta praksa prestati da postoji u bliskoj budućnosti.
Knjiga se kreće kroz dva veoma različita vremenska perioda. Kako ste dolazili do podataka o prastarim običajima i praksama s obzirom na to da nikada niste živeli tamo? Da li je bilo teško?
Opisivanje Avganistana u kome je Šekiba živela je bilo veliki izazov, ali sam uživala u istraživanju. Epidemija kolere koja je desetkovala Šekibinu porodicu je stvaran događaj i u nekim slučajevima su cele porodice podlegle bolesti. Kraljevi su u to vreme putovali u karavanima i sa zapregama tako da sam ostala verna tim detaljima. Koristila sam fotografije i opise palate kako bih stvorila scenografiju za Šekibin život čuvara u haremu. Na osnovu priča svojih predaka primećujem da se mnogi avganistanski običaji nisu promenili tokom svih ovih godina.
Junakinje vašeg romana su buntovnice i veoma hrabre. Da li je prosečna Afganistanka takva?
Prijatelji, ne dozvolite da vas burka zavara. Afganistanke su izuzetno odvažne i snažne. Tokom talibanskog režima, devojčice su išle u tajne škole odbijajući da im obrazovanje bude zabranjeno. Dok su neke žene živele po konzervativnim društvenim očekivanjima, mnogo ih je koje su iskoračile iz svojih tradicionalnih uloga. Na poslednjim izborima, uprkos pretnjama i bomabama, žene svih generacija su činile 36% glasača. Vratile su se u javnu sferu na velika vrata i zauzele ozbiljne pozicije uprkos neprestanim pretnjama. Bude se!
Na čemu sada radite?
Radim na završnim prepravkama svog drugog romana – priči o avganistanskoj porodici koja mora da traži politički azil u Evropi. Priča ih prati od Avganistana preko Evrope gde često nisu poželjni. Kada se sin tinejdžer nađe sam, odvojen od majke, braće i sestara, završava u podzemnom svetu izbeglica u Turskoj i Grčkoj, očajnički pokušavajući da se vrati svojoj porodici. To se svakodnevno dešava mnogim izbeglicama i predstavlja veliki problem evropskim zemljama. Romani su sjajan način da započnete razgovor o savremenim društvenim problemima i nadam se da će moje priče probuditi interesovanje za nedaće sa kojima se drugi ljudi suočavaju.
Izvor: new-asian-writing.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Chris Carter
