„Mundo Libre“ – Roman o životu borca za naše neizvojevane težnje
Rođen je u znaku Blizanaca. Tačan datum: četrnaesti juni 1928. godine. Zemlja: Argentina, grad: Rosario u čijem imenu je krunica, brojanica, tespih, isti grad u kome će se šezdesetak godina kasnije, takođe u junu mesecu, mada u horoskopskom znaku Raka, roditi Lionel Mesi. Jug je to, krajnji jug, područje ispod ekvatora, hemisfera u kojoj je juni prvi zimski mesec – ono što je za severnu hemisferu decembar. Dečak će rasti, boriće se za pravdu, živeti neko vreme među gubavcima i biće krvnički ubijen u svojim tridesetim. Njegovo lepo bradato lice postaće simbol nade i borbe za bolji svet. Dve hiljade godina nakon Isusa pojaviće se Hristos komunizma. Zvao se Ernesto Če Gevara.
Ovih dana pada još jedna godišnjica smrti Če Gevare. Roman „Mundo Libre“ Marka Krstića koji je nedavno objavila Laguna podsećanje je na sudbinu revolucionara koji je ikonično obeležio dvadeseti vek i koji do dana današnjeg izaziva adoracije i kontroverze.
„Mundo Libre“ bavi se poslednjim delom Čeovog života dotičući se i njegove posmrtne baštine. Ernesto Če Gevara umro je mlad, pre nego što je napunio četrdesetu, pre nego što je došao u dob za koju Selimovićev Nurudin u često citiranoj dijagnozi veli da je svojevrsna mlada starost, odnosno da je čovek tada još dovoljno mlad da bi imao snove, a već prestar da ih ostvaruje. Če nije doživeo četrdesetu, no on nije bio čovek koji bi pomislio da je ikada prestar za ostvarivanje snova. Za to čovek nikad nije ni premlad ni prestar. Zbog svega toga su Čeovo ime i njegov lik nadrasli komunizam.
Lik mladog revolucionara i danas je na tolikim majicama, posterima, značkama, bedževima, zastavama, zidovima. Čeovo ime i njegov kratki poetični nadimak postali su simbol, šifra i lozinka mladih idealista širom sveta, a ponekad i tek šminkersko znamenje. O Čeu se snimaju filmovi, pišu knjige, posvećuju mu se i pevaju pesme. Marko Krstić je svestan tog prtljaga i svestan je da se romani ne pišu pukim idealizovanjem stvarnih istorijskih ličnosti. Svestan je takođe da tradicija pisanja o Če Gevari ne postoji isključivo u globalnoj ravni, nego postoji i lokalno. U tom smislu, a na samom kraju knjige, on izričito odaje priznanje i jednom ovdašnjem istraživaču kad beleži: „Koristio sam izvode iz Dnevnika iz Bolivije Ernesta Če Gevare, Jugoslavija, Beograd, 1968, a za hronologiju važnih datuma iz Če Gevarinog života knjigu 'Če Gevara – Život, smrt, legenda' novinara Borislava Lalića, Novosti, Beograd, 2006, 242-251.“
Radnja romana pak završava se sledećom scenom: „Sat vremena kasnije, predsednik Bolivije bio je prinuđen da prekine svoju glasnu terevenku u američkoj ambasadi. Protesti su se proširili na ceo grad, pretvorivši se u najmasovnije demonstracije protiv njegove vlasti. Ispred palate Kemado, okupljeni i kivni građani La Paza, u beskonačnim redovima, držali su upaljene sveće podignute uvis. I uzvikivali samo tri reči: 'Če je živ! Če je živ! Če je živ!' Iznad njih, nad plamenovima, uz vetar koji je duvao sve jače, lebdeo je beli zmaj.“
Dok nad Trećim svetom od Bliskog istoka do Južne Amerike lebde dronovi, ovaj beli zmaj deluje i kao nostalgija i kao predznak pretnje, a u takvoj atmosferi sećanje na Čea, više na legendu nego na realnu istorijsku figuru, potvrđuje ovu živost.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Nedeljnik
