„Moj dan u drugoj zemlji“: Remek-delce
Dok razni savremeni autori iz sve snage nastoje da se u sve gušćoj konkurenciji izbore za čitaoce što većom atraktivnošću svojih narativa – što „bržim“ uvodom, što intrigantnijim sižeom, sa što više obrta... – prozni velemajstor ne mora da u tekst uvede ni radnju u užem smislu te reči kako bi čitaocu bilo zanimljivo. Tako biva u ovogodišnjoj – kada je objavljena i izvorno – noveli „Moj dan u drugoj zemlji“ Petera Handkea (u prepoznatljivom prevodu Žarka Radakovića). Iako pripovedač, seoski voćar, prvom rečenicom baca mamac čitaocu („U mom životu postoji priča koju još nikom nisam ispričao.“), siže ne deluje bogzna koliko atraktivno: glavi junak je neka vrsta mesne lude koja iz čistog mira pravi probleme susedima dok se njegova sestra, kojom je više deklarativno nego istinski opsednut, ne zbliži s izvesnim Dobrim Gledaocem, koji ga obuzima na sličan način kao i sestra. Tada zajednica odlučuje da progna voćara i on odlazi u grad u drugoj zemlji, s druge strane jezera, gde je bez posebnog razloga znatno ljubazniji i dobronamerniji nego u rodnoj grudi, toliko da stiče nadimak Popustljivko, i gde uspeva da iskusi znatno veće zbližavanje s drugima, pa čak i ljubav.
Dakle, siže svakako nije stavka koja prikiva čitaoca za knjigu koja, na kraju krajeva, možda ne spada u najreprezentativnija dela Petera Handkea. Međutim, to nipošto ne znači da nije izvanredna, jer po usputnom ali reskom i tačnom humoru, izvrsnim uvidima u ljudsku psihu i krajnjim poznavanjem njene promenjivosti – i psihe, uopšte – te različitim tumačenjima koja, obrnuto srazmerno kratkoći štiva, ona obilato budi i otvara. Je li čovek sklon da se lakše zasiti poznatog okruženja, pa ne samo spram ljudi iz okruženja nego i bilja i životinjskog sveta ispoljava splin, ili je u trvenju s okolinom zapravo zbog njene potrebe da prema nekom oseća strah, „kao jednog od njima najbitnijih znakova života“? Da li potpunije osećamo naše unutrašnje demone kad smo „kod kuće“ ili u tuđini, s distance, s koje se oni mogu objektivnije osvetliti i je li moguće automatski ih se osloboditi napuštanjem poznatog, ili je to samo kratkotrajna varka? Je li „Moj dan u drugoj zemlji“ zapravo okolišna kritika seoskog konteksta i diskretni vapaj za gradom; dekonstrukcija domicila i stalna potreba za tuđinom (autor, Austrijanac Handke, već više od trideset godina živi u Parizu) ili bar za putovanjem? Da li prvi deo novele protiče u realnom, pa zato i manje prijatnom okruženju a drugi u izmaštanom, punom nerođenih i mrtvih, ljubaznom samo zato što je utopijski? Znači li to onda da je, otprilike na polovini štiva, voćar zapravo preminuo i da ostatak teksta čini sadržaj njegove, doduše, ugodne agonije ili je nastao fantastički, posthumno? („Ja sam, naime, kao taj seljak, po pričanju koje je preovladalo u lokalnim vestima, pre više nedelja već bio umro. ’Pa kako, seljače, ti si živ! Živ si i te kako! Daj da te zagrlim!’“). Koliko je, na kraju krajeva, „Moj dan u drugoj zemlji“ realistička, koliko alegorijska, a koliko fantastička proza?
Odavno je poznato da dobra književnost ne služi davanju odgovora nego postavljanju pitanja. Sa svim navedenim pitanjima – i (neiz)brojnim drugim! – koje „Moj dan u drugoj zemlji“ otvara, knjiga nameće subjektivni utisak, bar nakon njenog neposrednog čitanja, da kao da je značenjsku gustinu koju je u „Zlim dusima“ Dostojevski postigao na sedamstotinak stranica, Handke, 2021, bezmalo dosegao na desetostruko manjem prostoru u ovoj, kako ju je odredio podnaslovom, „priči o demonima“.
Autor: Domagoj Petrović
