Mit o kreativnom geniju
Romanopisce često doživljavamo kao mistične pojave. Smatra se da pisci imaju neku vrstu specijalne, jedinstvene veze sa izvorom kreativnosti – svi drugi mogu da ga pogledaju i zamisle želju ali pisci zarone u njega i voda ih pretvori u nešto izvanredno. To ne može biti dalje od istine. Postoji razlog zašto je pisanje okruženo rečima i izrazima poput radionice i kovanja reči i pisanja drama: stolarski zanat uklapanja reči. Pisanje nije ništa drugo do pravljenja polica ali uz pomoć jezika.
Rimljani su to znali. Terminologija njihovog retoričkog rečnika je gotovo sveobuhvatna lista svega što možete da uradite rečenicom. To su lingvističke zanatske tehnike. Naročita vrsta šrafova, zavrtanja i različitih finiširanja i poliranja.
Pisanje se tretira drugačije od stolarskog zanata, grnčarskog, pa čak i primenjene umetnosti jer ga ne vidimo. Očigledno je šta stolar radi. Drvo i dleta su pred njim. Ali bi bilo veoma teško posmatrati pisca kako piše roman. Naravno da možete da kažete: „Evo Dikensa koji prerađuje tri reči na stotoj strani kako bi se uklopile u prizor sa strane četiri i tako izbrusile ceo oblik romana“. Ali ne možete da bacite pogled na scenu i shvatite šta ona čini za knjigu, bar ne na isti način na koji gledate stolara kako nacrt pretvara u nogu stola. Da biste videli oblik knjige morate da provedete nekoliko dana čitajući je, a da biste videli kako se oblik menja morate da je pročitate nekoliko puta u različitim fazama nastanka. Teško je to razjasniti pa je zbog toga pisanje obavijeno velom misterije.
Meni je pisanje knjige isto kao i pravljenje bilo čega drugog, bilo da je u pitanju sto, vaza ili haljina. Pisci su okruženi alatkama i tehnikama, brojnim tehnikama, a romani imaju oblik. Modni dizajneri prvo naprave skicu kredom pa je tek onda kroje, a to rade i pisci. Ako bi stilovi bili tehnike ušivanja, bilo bi ih isto onoliko koliko ih ima u modnom studiju i šegrti bi morali da ih nauče sve.
To je veoma jednostavna istina iako zvuči šokantno mnogim piscima koji tek počinju. I mene je šokirala. Dok nisam pronašla izdavačku kuću, nisam imala pojma koliko treba da pišeš, dopisuješ i menjaš pre nego što završiš knjigu. A to ne znaju ni studenti. Uvek kažem da za svakih deset hiljada reči koje napišem, zadržim hiljadu, prema prilično konzervativnim procenama. To što taj proces rada nije očigledan problem je svojstven pisanju. Šta odbacite i koliko ste radili jasno je u slučaju krojača, stolara, grnčara, slikara ali mnogo profesionalnih pisaca krene stranputicom jer nikada ne sagledaju prcoes od početka do kraja – samo gotov proizvod.
To brzo može da postane problem jer znači da ne znate kada da pomislite da ste gotovi. Mnogo elektrosnkih knjiga propada jer ljudi objave onlajn četiri nacrta pre nego što se obrate izdavačkoj kući. Neki pisci početnici iskuse ozbiljnu traumu prilikom rada sa profesionalnim urednikom. Priče o tome kako je polovina rukopisa odbačena i kako moraju da prerade sve što su napisali često se prepričavaju sa užasom.
To se dešava. Naravno da se dešava. Ali to nikoga ne treba da užasava. To je samo posao. Poput sređivanja greda i učvršćivanja spojeva jer su prošli bili loši.
Nema tu misterije. Nema izvora. Pisanje je stolarski zanat. Potrebno je mnogo vremena da se nauči ali svi možemo da ga naučimo iako su svima prvi rukopisi samo gluposti različitih nijansi. Mnogo ljudi koji bi mogli da budu sjajni pisci to ne postanu jer ih odbija ideja da moraju da budu genijalci i da to moraju iz prve da urade savršeno ili će ih industrija uništiti. Ne morate i neće. Ako mislite da biste bili dobar stolar, mogli biste da budete i dobar pisac.
Autor: Nataša Puli
Izvor: granata.com
