Mirjana Đurđević: Smehom protiv straha
Na koji način njen novi roman „Dve Mice i Novi Beograd“ ohrabruje kritičko mišljenje i preispituje uvrežene stavove, saznajemo od nagrađene književnice Mirjane Đurđević, koja živi i radi ne robijući pravilima.
Stiče se utisak da se književnica Mirjana Đurđević odlično zabavlja sa svojim junacima dok piše knjige. Iz sazvežđa hit romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ i „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ stigla je nova uzbudljiva priča sa voljenim junacima, obogaćena vedrinom jedne fascinantne devojčice – „Dve Mice i Novi Beograd“. Mica Đurđević, kontroverzna predratna beogradska književnica i učiteljica mačevanja, na pragu ozbiljne starosti konačno stiče najbolju prijateljicu – koja se takođe zove Mica i ima dvanaest godina!
Završnica trilogije bila je dobra prilika da se za početak razgovora sa Mirjanom Đurđević, dobitnicom regionalnih nagrada „Meša Selimović“ i „Žensko pero“, prisetimo kako je sve krenulo.
Kako je „rođena“ Mica u romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“?
Mica je izmaštana u okviru izučavanja retkih istorijskih izvora o maloj kalmičkoj budističkoj zajednici, koja je živela na obodu Beograda između dva svetska rata – kao reprezent odnosa lokalne zajednice prema, za to vreme, veoma neobičnim sugrađanima. Bilo je to vreme u kome su Beograđani poštovali i uvažavali „drugo“, a Kalmici im na tome bili neizmerno zahvalni. Imala sam Kalmike, uglavnom istorijske likove, imala sam Džona Dajnili Prinsa, tadašnjeg američkog ambasadora u Kraljevini, njihovog velikog prijatelja, bio mi je potreban predstavnik domaćina. I eto Mice da uz muža i mačku formira uvrnutu surogat porodicu, koju čine američki ambasador, odmilja zvani Pidžin, nekoliko talentovane kalmičke dece i dve nemačke sluškinje.
Prvi roman iz trilogije smestili ste između dva rata, u romanu „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ pratimo našu junakinju u periodu posle oslobođenja, da bismo u završnici trilogije stigli do turbulentne ’68. Zbog čega ste pisali baš o ovim periodima, da li su po nečemu indikativni?
U „Kaji“ su vremenski okvir diktirali Kalmici – doselili su se 1921, a uglavnom odselili 1944. „Mica i Dve Mice“ uopšte nisu bile u planu. Mica se uzvampirila desetak godina kasnije, tačno tamo gde sam je i ostavila na kraju „Kaje“, u trenutku kad mi se žestoko pripisalo. A ’68. su moja prva lična „politička“ sećanja, koja sam oduvek želela negde da osvestim. Dakle, sem Mice, nema druge veze.
Mica je od Vas u novom romanu dobila drugaricu, malu Micu iz komšiluka, koja ima isto godina koliko i Kaja u prvom romanu. Šta one predstavljaju, znače i donose jedna drugoj?
Prosto, mudrost i iskustvo naspram nepresušne energije i radoznalosti. Inače su iste, ko da ih je ista „majka“ rodila. Obe su pravdoljubive, detektivski pronicljive, ne dozvoljavaju laž i obmanu, osim kada ih primenjuju u samoodbrani, autoritete poštuju jedino ako ovi to zasluže. Mala Mica od starije uči kako da se oslobodi bukvalističkog pogleda na svet i ideološkog tereta koji dobija od škole, a mlađa pomaže starijoj da ostane svoja uprkos poznim godina i bolovima u kostima – dotle da čak i klizaljke na noge navuče.
Na jednom mestu u knjizi proročki pišete: „kad ogromna masa apatičnih ljudi počne aktivno da učestvuje u životu društva, stekne svest o svojoj snazi i krene da uzima sudbinu u svoje ruke, onda počinje revolucija“. Da li svedočimo revoluciji i koje su razlike, a koje sličnosti između’68. i savremenog trenutka?
U romanu jedna mala junakinja, bubalica, tom rečenicom samo citira Trockog, nisam ja toliko teorijski potkovana. Zapravo nisam uopšte. A nadam se da je ovo čemu prisustvujemo „revolucionarna evolucija“ građanske svesti u Srbiji, predvođena generacijom mladih ljudi neopterećenih balastom „slavne“ istorije koji nas odvajkada preskupo košta. Razlike između protesta ’68. i savremenog trenutka su ogromne. Ne sporim nepravde protiv kojih su se studenti pobunili ’68, ali su i povod i razlozi, istrajnost, konačno naivnost i posledice, minorne u odnosu na ovo čemu danas prisustvujemo. U mojim dečjim sećanjima ’68 je imala nekakvo mitsko značenje, sve dok nisam, istražujući za roman, shvatila da to nije trajalo čitavo leto, kako mi se decenijama činilo, nego tek nekoliko dana. Ili, da je u epskoj bitki s policijom kod Podvožnjaka učestvovalo tek oko 900 studenata – po toliko se ljudi danas svakodnevno okuplja na svakom od brojnih lokalnih protesta samo po beogradskim opštinama, da ne idemo dalje od toga.
Uostalom, kako neki dan reče istoričarka Dubravka Stojanović, ova generacija nije rasla u Srbiji već na internetu. Samim tim i komunicira i rezonuje munjevito i bez strahopoštovanja prema klasičnim medijima. Ne zanimaju me tvoje laži – blok! Nema pregovora – blok! Nisi nadležan – blok! Još kada bismo se i mi stariji, koji smo naučili da kuckamo po telefonu, nekako odučili od gledanja, slušanja i nerviranja nad onim što nam po medijima servira vlast i njihovi pajaci, ovaj košmar bi se brzo završio.
Roman „Dve Mice i Novi Beograd“ je i moćan intergeneracijski dijalog i roman koji želi da ohrabri kritičko mišljenje, roman koji preispituje uvrežene stavove. Kako na pravi način vaspitavati mlade naraštaje?
Jedino ličnim primerom. Čini mi se da smo i tu na „istorijskom dobitku“ – generacije roditelja današnjih studenata odrastale su i formirale se u najcrnjem i najneslavnijem periodu novije srpske istorije. Otuda i ovolika sinergija između roditelja i dece u borbi za normalan život naše buduće dece, unuka. Ja nemam decu, ali sam radila sa studentima čitav radni vek. I uvek sam se trudila da ih u okviru predavanja isprovociram na „društveni dijalog“ o problemima vezanim za zajedničku, građevinsku i urbanističku struku. Nije uvek bilo lako, prosto, nisu to očekivali „od škole“. Ali kada bi uspelo, to su bivale odlične razmene mišljenja, značajne za njihovo odrastanje, makar ono profesionalno. U međuvremenu su očito stasale i neke nove generacije profesora, dobro je, jako je dobro…
Završnica trilogije bila je dobra prilika da se za početak razgovora sa Mirjanom Đurđević, dobitnicom regionalnih nagrada „Meša Selimović“ i „Žensko pero“, prisetimo kako je sve krenulo.
Kako je „rođena“ Mica u romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“?
Mica je izmaštana u okviru izučavanja retkih istorijskih izvora o maloj kalmičkoj budističkoj zajednici, koja je živela na obodu Beograda između dva svetska rata – kao reprezent odnosa lokalne zajednice prema, za to vreme, veoma neobičnim sugrađanima. Bilo je to vreme u kome su Beograđani poštovali i uvažavali „drugo“, a Kalmici im na tome bili neizmerno zahvalni. Imala sam Kalmike, uglavnom istorijske likove, imala sam Džona Dajnili Prinsa, tadašnjeg američkog ambasadora u Kraljevini, njihovog velikog prijatelja, bio mi je potreban predstavnik domaćina. I eto Mice da uz muža i mačku formira uvrnutu surogat porodicu, koju čine američki ambasador, odmilja zvani Pidžin, nekoliko talentovane kalmičke dece i dve nemačke sluškinje.
Prvi roman iz trilogije smestili ste između dva rata, u romanu „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ pratimo našu junakinju u periodu posle oslobođenja, da bismo u završnici trilogije stigli do turbulentne ’68. Zbog čega ste pisali baš o ovim periodima, da li su po nečemu indikativni?
U „Kaji“ su vremenski okvir diktirali Kalmici – doselili su se 1921, a uglavnom odselili 1944. „Mica i Dve Mice“ uopšte nisu bile u planu. Mica se uzvampirila desetak godina kasnije, tačno tamo gde sam je i ostavila na kraju „Kaje“, u trenutku kad mi se žestoko pripisalo. A ’68. su moja prva lična „politička“ sećanja, koja sam oduvek želela negde da osvestim. Dakle, sem Mice, nema druge veze.
Mica je od Vas u novom romanu dobila drugaricu, malu Micu iz komšiluka, koja ima isto godina koliko i Kaja u prvom romanu. Šta one predstavljaju, znače i donose jedna drugoj?
Prosto, mudrost i iskustvo naspram nepresušne energije i radoznalosti. Inače su iste, ko da ih je ista „majka“ rodila. Obe su pravdoljubive, detektivski pronicljive, ne dozvoljavaju laž i obmanu, osim kada ih primenjuju u samoodbrani, autoritete poštuju jedino ako ovi to zasluže. Mala Mica od starije uči kako da se oslobodi bukvalističkog pogleda na svet i ideološkog tereta koji dobija od škole, a mlađa pomaže starijoj da ostane svoja uprkos poznim godina i bolovima u kostima – dotle da čak i klizaljke na noge navuče.
Na jednom mestu u knjizi proročki pišete: „kad ogromna masa apatičnih ljudi počne aktivno da učestvuje u životu društva, stekne svest o svojoj snazi i krene da uzima sudbinu u svoje ruke, onda počinje revolucija“. Da li svedočimo revoluciji i koje su razlike, a koje sličnosti između’68. i savremenog trenutka?
U romanu jedna mala junakinja, bubalica, tom rečenicom samo citira Trockog, nisam ja toliko teorijski potkovana. Zapravo nisam uopšte. A nadam se da je ovo čemu prisustvujemo „revolucionarna evolucija“ građanske svesti u Srbiji, predvođena generacijom mladih ljudi neopterećenih balastom „slavne“ istorije koji nas odvajkada preskupo košta. Razlike između protesta ’68. i savremenog trenutka su ogromne. Ne sporim nepravde protiv kojih su se studenti pobunili ’68, ali su i povod i razlozi, istrajnost, konačno naivnost i posledice, minorne u odnosu na ovo čemu danas prisustvujemo. U mojim dečjim sećanjima ’68 je imala nekakvo mitsko značenje, sve dok nisam, istražujući za roman, shvatila da to nije trajalo čitavo leto, kako mi se decenijama činilo, nego tek nekoliko dana. Ili, da je u epskoj bitki s policijom kod Podvožnjaka učestvovalo tek oko 900 studenata – po toliko se ljudi danas svakodnevno okuplja na svakom od brojnih lokalnih protesta samo po beogradskim opštinama, da ne idemo dalje od toga.
Uostalom, kako neki dan reče istoričarka Dubravka Stojanović, ova generacija nije rasla u Srbiji već na internetu. Samim tim i komunicira i rezonuje munjevito i bez strahopoštovanja prema klasičnim medijima. Ne zanimaju me tvoje laži – blok! Nema pregovora – blok! Nisi nadležan – blok! Još kada bismo se i mi stariji, koji smo naučili da kuckamo po telefonu, nekako odučili od gledanja, slušanja i nerviranja nad onim što nam po medijima servira vlast i njihovi pajaci, ovaj košmar bi se brzo završio.
Roman „Dve Mice i Novi Beograd“ je i moćan intergeneracijski dijalog i roman koji želi da ohrabri kritičko mišljenje, roman koji preispituje uvrežene stavove. Kako na pravi način vaspitavati mlade naraštaje?
Jedino ličnim primerom. Čini mi se da smo i tu na „istorijskom dobitku“ – generacije roditelja današnjih studenata odrastale su i formirale se u najcrnjem i najneslavnijem periodu novije srpske istorije. Otuda i ovolika sinergija između roditelja i dece u borbi za normalan život naše buduće dece, unuka. Ja nemam decu, ali sam radila sa studentima čitav radni vek. I uvek sam se trudila da ih u okviru predavanja isprovociram na „društveni dijalog“ o problemima vezanim za zajedničku, građevinsku i urbanističku struku. Nije uvek bilo lako, prosto, nisu to očekivali „od škole“. Ali kada bi uspelo, to su bivale odlične razmene mišljenja, značajne za njihovo odrastanje, makar ono profesionalno. U međuvremenu su očito stasale i neke nove generacije profesora, dobro je, jako je dobro…
Humor je Vaše „ubojito oružje“. Da li je uz duhovitost lakše saopštiti i razumeti kritiku društva kojom obiluju Vaši romani?
Lično, karakterno, to mi je jedini način da uopšte svarim svet u kome živimo, i lokalno i globalno, pa ga takvog i prenosim mojim čitaocima. Smehom protiv straha. Pritom to uvek i najviše iritira „neprijatelja“, ko god on bio. Smeh ne podrazumeva uvek razdraganost, lagodnost ni olakšanje, on može biti i gorak i kiseo, ali je važno da ga ima, jer on raskrinkava lažno dostojanstvo demagoga kojima je navodna ozbiljnost najvažnije oruđe manipulacije.
Budući da mala Mica piše roman, kroz savete koje dobija spoznajemo i neke odlike poetike pisanja: „Kad nešto zapetljaš u romanu, moraš brzo i da ga raspetljaš, zaboraviće ti čitalac o čemu se radi ako gnjaviš“ ili „jezik je sloboda koju stalno sabijaju u pravila...“. Kako se Vi odnosite prema književnom jeziku i koliko „robujete“ pravilima?
Robovanje bilo kakvim pravilima nije u mojoj prirodi. Ali velika je razlika u tome da li namerno, osmišljeno kršiš pravila koja znaš, ili zato što nisi dovoljno pismen, a baš bi da budeš pisac. Jedino ovo prvo je sloboda. Vazda se borim s lektorima za slobodu, ali i učim i usvajam pravila koja dotle nisam znala – samo ukoliko nisu kontraindikovana sa mojom jasnom namerom.
Književna kritičarka Vladislava Gordić Petković je primetila da se u Vašim delima prepoznaju uticaji značajnih autora kao što su Stevan Sremac, Borislav Pekić i Bora Ćosić, koji su se bavili porodičnim hronikama kao refleksijom istorijskih preokreta. Ko su Vaši književni uzori, a ko omiljeni pisci koje čitate u poslednje vreme?
Od navedenih pisaca jedino bih Pekića nazvala svojim. Da ga nazovem uzorom, bilo bi veoma pretenciozno. Boru Ćosića izuzetno cenim, ne razdvajam nikada pisca-čoveka i njegovo delo, eto još jedne male pobune protiv književne teorije. Sremac je za mene uglavnom čika iz lektire, koji me je uveseljavao kao dete. Ako mi je ostalo nešto od njega, to je možda nešto tog prečanskog mentaliteta, mada su i tu presudnu ulogu imali jedna baba i dve dede. Omiljene pisce nemam, već samo knjige.
Pored Mice, Vaša junakinja je i detektivka Harijeta čije avanture pratimo kroz nekoliko romana. Koje su sličnosti i razlike Vaših junakinja i da li su one reakcija na određene društvene okolnosti?
Harijetini romani bili su upravo to – brze reakcije na neke pojedinačne društvene probleme, koji su me u nekim trenucima posebno iritirali. U tom smislu bih Harijetu mogla da smestim u „interventne jedinice“ a Micu u „u odeljenje za analitiku“. Povezujem ih samo ja.
Istakli ste da najnovijim romanom završavate sa Micom. Ali mala Mica ima toliko potencijala. Da li ćete revidirati tu odluku?
Ne znam. Ne pravim planove unapred. Roman mi se desi kad se desi. S tim u vezi, da se vratimo na prethodno pitanje, mala mi je Harijeta za ono u čemu trenutno živimo, Mica bi imala preko sto dvadeset godina tako da je isključujem, a Mica-dete sad ima druga posla, da podržava studente, nema kad da piše.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 51
Lično, karakterno, to mi je jedini način da uopšte svarim svet u kome živimo, i lokalno i globalno, pa ga takvog i prenosim mojim čitaocima. Smehom protiv straha. Pritom to uvek i najviše iritira „neprijatelja“, ko god on bio. Smeh ne podrazumeva uvek razdraganost, lagodnost ni olakšanje, on može biti i gorak i kiseo, ali je važno da ga ima, jer on raskrinkava lažno dostojanstvo demagoga kojima je navodna ozbiljnost najvažnije oruđe manipulacije.
Budući da mala Mica piše roman, kroz savete koje dobija spoznajemo i neke odlike poetike pisanja: „Kad nešto zapetljaš u romanu, moraš brzo i da ga raspetljaš, zaboraviće ti čitalac o čemu se radi ako gnjaviš“ ili „jezik je sloboda koju stalno sabijaju u pravila...“. Kako se Vi odnosite prema književnom jeziku i koliko „robujete“ pravilima?
Robovanje bilo kakvim pravilima nije u mojoj prirodi. Ali velika je razlika u tome da li namerno, osmišljeno kršiš pravila koja znaš, ili zato što nisi dovoljno pismen, a baš bi da budeš pisac. Jedino ovo prvo je sloboda. Vazda se borim s lektorima za slobodu, ali i učim i usvajam pravila koja dotle nisam znala – samo ukoliko nisu kontraindikovana sa mojom jasnom namerom.
Književna kritičarka Vladislava Gordić Petković je primetila da se u Vašim delima prepoznaju uticaji značajnih autora kao što su Stevan Sremac, Borislav Pekić i Bora Ćosić, koji su se bavili porodičnim hronikama kao refleksijom istorijskih preokreta. Ko su Vaši književni uzori, a ko omiljeni pisci koje čitate u poslednje vreme?
Od navedenih pisaca jedino bih Pekića nazvala svojim. Da ga nazovem uzorom, bilo bi veoma pretenciozno. Boru Ćosića izuzetno cenim, ne razdvajam nikada pisca-čoveka i njegovo delo, eto još jedne male pobune protiv književne teorije. Sremac je za mene uglavnom čika iz lektire, koji me je uveseljavao kao dete. Ako mi je ostalo nešto od njega, to je možda nešto tog prečanskog mentaliteta, mada su i tu presudnu ulogu imali jedna baba i dve dede. Omiljene pisce nemam, već samo knjige.
Pored Mice, Vaša junakinja je i detektivka Harijeta čije avanture pratimo kroz nekoliko romana. Koje su sličnosti i razlike Vaših junakinja i da li su one reakcija na određene društvene okolnosti?
Harijetini romani bili su upravo to – brze reakcije na neke pojedinačne društvene probleme, koji su me u nekim trenucima posebno iritirali. U tom smislu bih Harijetu mogla da smestim u „interventne jedinice“ a Micu u „u odeljenje za analitiku“. Povezujem ih samo ja.
Istakli ste da najnovijim romanom završavate sa Micom. Ali mala Mica ima toliko potencijala. Da li ćete revidirati tu odluku?
Ne znam. Ne pravim planove unapred. Roman mi se desi kad se desi. S tim u vezi, da se vratimo na prethodno pitanje, mala mi je Harijeta za ono u čemu trenutno živimo, Mica bi imala preko sto dvadeset godina tako da je isključujem, a Mica-dete sad ima druga posla, da podržava studente, nema kad da piše.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 51
Autor: Mirjana Đurđević
