Autor nekoliko zapaženih i čitanih istorijskih romana i trilera Miomir Petrović (46) za Sajam je objavio novi roman „Black light“, u izdanju Lagune. Ovoga puta je reč o distopijskoj viziji Evrope i Beograda, kada je svet podeljen na kvartove, a pod strogom prismotrom centralnih svetskih vlasti ljudi žive kao u logoru. Tek poneko se tome opire...

„Možda se ovaj roman može posmatrati i kao nastavak istraživanja iz romana 'Arhipelag' i 'Bakarni bubnjevi'“, kaže Petrović. „Kako duboko verujem da ne postoji istorijski roman već da je uvek reč samo o paraistorijskom, da bi roman bio literatura - a objavio sam puno 'istorijskih' romana - onda je i distopijska vizija Beograda u budućnosti nekakav paraistorijski roman. Ili će to postati kada budućnost, vrlo brzo, dođe? Ukoliko totalitarizam novog svetskog poretka o kome pišem već nije naša sadašnjost. Zašto distopija? Zato što romansijer treba da upozori, da sistematizuje neuralgije koje oseća a za koje se više puta pokazalo da ih samo romanopisci mogu osetiti. Jer su im čovek i njegova borba sa društvom, ugroženost njegove lične slobode osnovna stvaralačka građa.“

Beograd u romanu može da figurira i kao junak...

Grad koji je savremeni Vavilon, po kome se nesmetano kreću hiljade migranata i ratne siročadi raznih rasa, grad u kome se više ne zna šta je zvanični jezik dok su njegovi pravi stanovnici osuđeni na obitavanje u strogo zatvorenim kvartovima bez prava na kretanje, grad u čijem se podzemlju anarhisti, levi i desni, stalno bore za prevlast terorističkim metodama, grad izvan koga žive pripadnici više od dvadeset vrsta policija i vojnih jedinica u svojim strogo čuvanim „Polipolisima“, grad koji neprestano nadleću sigurnosni dronovi... Beograd u romanu postaje scenografija kantonizovane Evrope. U njoj nije jasno šta za pojedinca više znače teme kao što su suverenitet, jezik, nacija, pravo na religioznost, sloboda, sutra... Za centralnog junaka, Lasicu, bivšeg pripadnika pokreta otpora tom i takvom svetu i bivšeg fizičara koji se u mirnodopskim vremenima bavio izučavanjem ultraljubičaste, crne svetlosti koja omogućava fotosintezu (život) i u uslovima totalnog odsustva sunčeve svetlosti, Beograd je poslednje što mu je ostalo.

Budući da ste dramaturg po obrazovanju i da su mnogi kritičari uočili filmičnost knjige, da li vam je to i bio cilj, da gradite roman u slikama?

Mislim da je meni uvek bio literarni cilj uspostavljanje „totalnog romana“, da se poslužim rečima Ernsta Jingera, koji pored kvalitativnih odrednica klasičnog pripovedanja (maštovitog zapleta, upečatljivih likova, njihove egzistencijalistički produbljene psihologije, ritma naracije i promene tempa pripovedanja, dakle uzbudljivosti) nudi i čulne doživljaje, jasnoću slike u svesti čitaoca, delikatnost ljudskog unutarnjeg preloma ali i spektakularnost prizora. Možda to moje romane čini filmičnim. Ali želim da verujem da stoga oni nisu izgubili na ambiciji da budu i književne poslastice, već naprotiv. Verujem u baroknost pripovedalaštva, ne u žanrovske odrednice u užem smislu te reči.

Radnja romana ima i kriminalistički zaplet koji je potreban glavnom junaku...

Jedna žena će na misteriozan način izgubiti život na raskrsnici Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske. Šestoro ljudi, komšija i poznanika, među njima i Lasica, biće svedoci njene smrti. Svako od njih tvrdiće da je video nešto sasvim drugačije. U potrazi za jedinom i nedeljivom istinom o tom incidentu, glavni junak ovog romana će započeti svoju privatnu istragu. Lasica ne sanja u kakve će ga političke, geostrateške i kriminalne vode odvesti potraga za istinom.

Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti