Marojevićev „Šnit“ u Argentini i Venecueli
„Šnit“ Igora Marojevića roman je koji spaja Huga Bosa, Drugi svetski rat i Balkan.
Ugledni srpski autor polazi od metafikcije u „Šnitu“ (koji je na španskom objavila „Trampa Ediciones“ 2021), gde manipuliše izveštajima objavljenim za vreme Drugog svetskog rata u raznim medijima, kako bi ispripovedao neočekivanu priču o Hugu Bosu i drugim likovima, protagonistima ove radnje. U vezi sa naslovom, Željko Grahovac prikazuje da je „upravo savršeno odabran: riječ je o odlomcima, okrajcima, komadićima priča, izvještaja, intriga, ’izvornih’ i ’prenesenih’ svjedočenja o zbivanjima, pretežno, u Zemunu s početka Drugog svjetskog rata“.
Glavni junak tvog romana „Šnit“ je Hugo Bos, modista i dizajner slavan na svetskom nivou. S druge strane, većina radnje se odvija u Zemunu, predgrađu glavnog grada Srbije, Beograda, tokom Drugog svetskog rata. Kako ti je palo na pamet da prepleteš njegovu sudbinu upravo s ovim mestom?
Napisano je neizbroj romana o Drugom svetskom ratu, iz najrazličitijih tačaka gledišta, a ja sam želeo da napišem jedan u kojem bih naglasio modu tog vremena. S druge strane, tačno je da su crne uniforme tadašnje hrvatske vojske, ustašâ, gruba imitacija crnog „Allgemeine SS“, čiji autor je bio lično Hugo Bos. Pošto je roman sačinjen od imitacija i parodija članaka iz štampe, izmislio sam da su se pojedini srpski novinari, kada su otkrili plagijat uniforme, sprdali tome u svojim tekstovima i da je poglavnik Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelić pozvao Huga Bosa da dođe u njegovu državu kako bi hrvatski vojnici, jednako kao i nemački, raspolagali sopstvenom odećom, originalima „Boss“, a ne pukom imitacijom. Iako sam izmislio i da je Hugo došao u Zemun ne samo zbog pitanja posla nego i prateći svoju životnu ljubav, u romanu ima mnogo istorijskih činjenica o njemu, od njegove mladosti i prvih poslova do smrti posle sudskog procesa zbog njegove pasivne saradnje sa nacionalsocijalistima.
A zašto si smestio radnju baš u Zemun?
Jer živim u Zemunu i poznajem ga. I stoga što je istinski bio jedno od retkih multikulturalnih mesta u razdoblju Drugog svetskog rata na Balkanu. Ali ne zbog dobrih razloga nego zbog igre tenzija i strahova. Stvar je u tome što su se u Zemunu Hrvati tada plašili Nemaca iz očiglednih razloga, Nemci Srba kao većinske nacije čiji pojedini lokalni pripadnici su se sukobljavali s njima; sa svoje strane, Srbi su se plašili Hrvata jer su ovi, u drugim delovima Nezavisne države Hrvatske, ubijali hiljade i hiljade Srba iz nesrazmerne osvete za izvesne patnje koje su im Srbi priređivali u prvoj Jugoslaviji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Ali nije bilo uobičajeno da do takvih ubistava dolazi u Zemunu, gde je administracija povremeno prelazila iz hrvatskih u srpske ruke i obratno.
U „Napomeni“ na prvim stranicama romana piše: „Autor ne zastupa nijedan ideološki stav iznesen u ovoj knjizi.“ Da li si napisao tu napomenu da bi pokušao da stvoriš iluziju verodostojnosti?
Pa u romanu postoje imitacije i parodije članaka iz postojeće i izmišljene štampe nacionalsocijalističke, „socijalnacionalističke“, komunističke, ustaške i srpske nacionalističke ideologije („četnici“, „Odboraš“, „Zbor“). Većina tekstova pisana je iz prvog lica i mnogi čitaoci brkaju pozicije autora i pripovedača, a stvarno je istina da nisam pristalica nijedne od ideologija prisutnih u knjizi.
U svom tekstu u „Lavangardiji“ pod naslovom „Stimulativna Barselona“ Horhe Karion proturio je da je Robert Huan Kantavelja definisao tvoj roman kao „Berlangu na Balkanu“ i dodao da je ovaj tebi „srodan pisac“ „sumnjivo“ potpisao prevod „Šnita“ pod pseudonimom. Znamo da ste Robert i ti veliki saborci, ali šta misliš da znači ovo „sumnjivo“?
Osoba koja je pročitala roman verovatno neće znati odakle ta sumnja. Trebor Eskargot nije samo književni pseudonim Roberta Huana Kantavelje nego i ime i prezime lika iz romana „Šnit“, koji na izvestan način ima veze sa njim. To je književna igra ili, kako bi rekao Roberto Bolanjo, jedna književna avantura. Stoga je nama dvojici bilo logično da prevod potpiše upravo Trebor Eskargot.
Da li bi se moglo reći da postoje izvesne sličnosti između „Šnita“ i „Prokletnika“ Kventina Tarantina kad govorimo o tretmanu istorije?
Ima sličnosti u smislu da su oba dela možda istoriografske metafikcije a izvesno je da ne predstavljaju klasične istoriografske narative. Ukoliko želi da se bavi istorijom, savremena književnost mora da se poigrava njome umesto da dopusti da se istorija poigra književnošću i nametne potvrđene činjenice po svaku cenu. Zanimljivo je da sam u jednom prikazu verzije „Šnita“ objavljene u Hrvatskoj optužen da sam imitirao Tarantinov film. To bi bilo nemoguće, budući da je izvorna verzija mog romana objavljena u Laguni 2007. a da su „Prokletnici“ imali premijeru 2009. Naravno da ni Tarantino nije lopov i pretpostavljam da, na kraju krajeva, nema pojma o mojoj egzistenciji. Posredi je uticaj duha vremena koji sam po sebi stvara sličnosti. Na primer, kad smo se upoznali u Barseloni, dok sam još provodio većinu života u glavnom gradu Katalonije, pokojni Roberto Bolanjo i ja smo se iznenadili kad se ispostavilo da smo, iako nismo poznavali niti čitali jedan drugog, pisali o istoj porno-zvezdi, Moani Poci, s tim što ju je on u svojim narativima imenovao kao Đoanu Silvestri dok će u „Lateralu“, pokojnom barselonskom časopisu, biti objavljen prevod moje priče „Rat za čast Moane Poci“.
Autor: Editorial Trampa
Izvori: „BBL“, Mendosa; „Noticia AL DIA“, Marakajbo
Glavni junak tvog romana „Šnit“ je Hugo Bos, modista i dizajner slavan na svetskom nivou. S druge strane, većina radnje se odvija u Zemunu, predgrađu glavnog grada Srbije, Beograda, tokom Drugog svetskog rata. Kako ti je palo na pamet da prepleteš njegovu sudbinu upravo s ovim mestom?
Napisano je neizbroj romana o Drugom svetskom ratu, iz najrazličitijih tačaka gledišta, a ja sam želeo da napišem jedan u kojem bih naglasio modu tog vremena. S druge strane, tačno je da su crne uniforme tadašnje hrvatske vojske, ustašâ, gruba imitacija crnog „Allgemeine SS“, čiji autor je bio lično Hugo Bos. Pošto je roman sačinjen od imitacija i parodija članaka iz štampe, izmislio sam da su se pojedini srpski novinari, kada su otkrili plagijat uniforme, sprdali tome u svojim tekstovima i da je poglavnik Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelić pozvao Huga Bosa da dođe u njegovu državu kako bi hrvatski vojnici, jednako kao i nemački, raspolagali sopstvenom odećom, originalima „Boss“, a ne pukom imitacijom. Iako sam izmislio i da je Hugo došao u Zemun ne samo zbog pitanja posla nego i prateći svoju životnu ljubav, u romanu ima mnogo istorijskih činjenica o njemu, od njegove mladosti i prvih poslova do smrti posle sudskog procesa zbog njegove pasivne saradnje sa nacionalsocijalistima.
A zašto si smestio radnju baš u Zemun?
Jer živim u Zemunu i poznajem ga. I stoga što je istinski bio jedno od retkih multikulturalnih mesta u razdoblju Drugog svetskog rata na Balkanu. Ali ne zbog dobrih razloga nego zbog igre tenzija i strahova. Stvar je u tome što su se u Zemunu Hrvati tada plašili Nemaca iz očiglednih razloga, Nemci Srba kao većinske nacije čiji pojedini lokalni pripadnici su se sukobljavali s njima; sa svoje strane, Srbi su se plašili Hrvata jer su ovi, u drugim delovima Nezavisne države Hrvatske, ubijali hiljade i hiljade Srba iz nesrazmerne osvete za izvesne patnje koje su im Srbi priređivali u prvoj Jugoslaviji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Ali nije bilo uobičajeno da do takvih ubistava dolazi u Zemunu, gde je administracija povremeno prelazila iz hrvatskih u srpske ruke i obratno.
U „Napomeni“ na prvim stranicama romana piše: „Autor ne zastupa nijedan ideološki stav iznesen u ovoj knjizi.“ Da li si napisao tu napomenu da bi pokušao da stvoriš iluziju verodostojnosti?
Pa u romanu postoje imitacije i parodije članaka iz postojeće i izmišljene štampe nacionalsocijalističke, „socijalnacionalističke“, komunističke, ustaške i srpske nacionalističke ideologije („četnici“, „Odboraš“, „Zbor“). Većina tekstova pisana je iz prvog lica i mnogi čitaoci brkaju pozicije autora i pripovedača, a stvarno je istina da nisam pristalica nijedne od ideologija prisutnih u knjizi.
U svom tekstu u „Lavangardiji“ pod naslovom „Stimulativna Barselona“ Horhe Karion proturio je da je Robert Huan Kantavelja definisao tvoj roman kao „Berlangu na Balkanu“ i dodao da je ovaj tebi „srodan pisac“ „sumnjivo“ potpisao prevod „Šnita“ pod pseudonimom. Znamo da ste Robert i ti veliki saborci, ali šta misliš da znači ovo „sumnjivo“?
Osoba koja je pročitala roman verovatno neće znati odakle ta sumnja. Trebor Eskargot nije samo književni pseudonim Roberta Huana Kantavelje nego i ime i prezime lika iz romana „Šnit“, koji na izvestan način ima veze sa njim. To je književna igra ili, kako bi rekao Roberto Bolanjo, jedna književna avantura. Stoga je nama dvojici bilo logično da prevod potpiše upravo Trebor Eskargot.
Da li bi se moglo reći da postoje izvesne sličnosti između „Šnita“ i „Prokletnika“ Kventina Tarantina kad govorimo o tretmanu istorije?
Ima sličnosti u smislu da su oba dela možda istoriografske metafikcije a izvesno je da ne predstavljaju klasične istoriografske narative. Ukoliko želi da se bavi istorijom, savremena književnost mora da se poigrava njome umesto da dopusti da se istorija poigra književnošću i nametne potvrđene činjenice po svaku cenu. Zanimljivo je da sam u jednom prikazu verzije „Šnita“ objavljene u Hrvatskoj optužen da sam imitirao Tarantinov film. To bi bilo nemoguće, budući da je izvorna verzija mog romana objavljena u Laguni 2007. a da su „Prokletnici“ imali premijeru 2009. Naravno da ni Tarantino nije lopov i pretpostavljam da, na kraju krajeva, nema pojma o mojoj egzistenciji. Posredi je uticaj duha vremena koji sam po sebi stvara sličnosti. Na primer, kad smo se upoznali u Barseloni, dok sam još provodio većinu života u glavnom gradu Katalonije, pokojni Roberto Bolanjo i ja smo se iznenadili kad se ispostavilo da smo, iako nismo poznavali niti čitali jedan drugog, pisali o istoj porno-zvezdi, Moani Poci, s tim što ju je on u svojim narativima imenovao kao Đoanu Silvestri dok će u „Lateralu“, pokojnom barselonskom časopisu, biti objavljen prevod moje priče „Rat za čast Moane Poci“.
Autor: Editorial Trampa
Izvori: „BBL“, Mendosa; „Noticia AL DIA“, Marakajbo
Autor: Igor Marojević
