Mark Levi: Pripovedač drugih šansi

Mark Levi se približavao četrdesetoj godini kada je završio svoj prvi roman – proširenu verziju priče koju je svom sinu pričao pred spavanje. Nikada nije ni pomišljao da bi mogla da bude objavljena. A onda je izdavač otkupio, Stiven Spilberg preuzeo prava, Riz Viterspun i Mark Rafalo su glumili u filmu, a knjiga je postala međunarodni bestseler. Sada, posle 11 objavljenih romana (prevedenih na 41 jezik), Levi je prodao milione primeraka svojih knjiga i najčitaniji je francuski autor na svetu.

„Osećao sam se iznenađeno, krivo, veoma posramljeno i srećno“, rekao je Levi. Zašto? „U Francuskoj je tokom prethodnih 11 godina svaki moj roman bio najprodavanija knjiga godine. A nikada nisam imao utisak da je to ujedno bio i najbolji roman godine. Tako da, eto postoji neka vrsta krivice zbog uspeha što je takođe proizvod činjenice da sam imao mnogo sreće. Zato mnogo, mnogo vredno radim kako bih zaslužio, najbolje što mogu, tu sreću koju mi je život pružio.“

Levi je rođen u Francuskoj, a sada živi u Njujorku i ima dva sina Luja i Džordža, i zaista vredno radi kako bi objavljivao roman godišnje. Za svaki, nakon dubokog promišljanja, prođe kroz intenzivan proces pisanja koji zahteva 15 do 17 časova dnevno (kaže da mu je dovoljno da spava četiri sata), sedam dana u nedelji tokom otprilike četiri meseca. „Ponekad samo zaspim na stolici dok pišem, a onda moja žena dođe da proveri da li dišem.“

Njegov uspeh umnogome potiče iz truda koji je uložio kao otac. Kada je Luju bilo pet godina, Levi je počeo da mu izmišlja priču za spavanje koja je prerasla u neprekidan serijal sa mnogo likova. Kako je postajala sve komplikovanija, Levi je počeo da gubi niti i Luj je to primetio. Zato je svake večeri nakon što uspava sina, sedeo po dva-tri sata i pisao priču za sutra.

Kada je Luj napunio devet godina, nije mu više bilo zanimljivo da sluša očeve priče i Levi je shvatio da mu nedostaju večernje seanse pisanja. „A onda se javila ideja: ako ne mogu da pišem za dete koje je nekada bio, mogu možda da pokušam da pišem za muškarca koji će postati.“

Levi je tada imao 38 godina i počeo je da piše priču za koju je nameravao da bude privatni dijalog između njega i njegovog sina. Luj će je pročitati kada bude imao 38. „Sanjao sam da kada je pročita, moj sin i ja ćemo biti istih godina. Šta bi moglo da bude bolje od toga da imate isti broj godina kao vaš sin na tri ili četiri sata?“

Ali Levijeva sestra, koja je scenaristkinja, ohrabrila ga je da rukopis pošalje izdavaču koji ga je odmah prihvatio i spremio za objavljivanje. Roman „A ako je to ipak istina“ (čija filmska adaptacija je nazvana „Baš kao u raju“) govori o nemogućoj ljubavnoj priči. Arhitekta iznajmljuje stan koji je nekada pripadao medicinskoj radnici koja je završila u komi nakon automobilske nesreće. Ali ona je u njegovom ormaru i deluje poprilično živo – ali samo on može da je vidi.

Ova tema o drugim šansama, posebno nakon smrti, nešto je čemu se Levi vratio. U romanu „Sve što smo prećutali“ čovek se, na neki način, vraća nakon smrti da ispravi neke stvari. Odvija se u Montrealu, gradu koji Levi toliko često posećuje da misli da ga poznaje bolje nego Pariz. Takođe, često odlazi i u Kvebek.

Autor kaže da ga lična kajanja ne muče, ali da taj problem viđa kod svih ljudi oko sebe, posebno tokom šestogodišnjeg rada u jedinici za hitne intervencije Crvenog krsta u Parizu. Imao je 18 godina kada je počeo i veoma brzo je shvatio koliko je život krhka stvar, kao i to šta se dešava kada stvari prećutkujemo. „Mnogo puta sam čuo: ’Kada bih samo mogao da joj kažem. Kada bi samo znala.’ Uglavnom imamo ceo život na raspolaganju da ljudima oko sebe kažemo važne stvari, a ima nečeg uvrnutog u ljudskom biću što nas u tome sprečava.“

„Kada se suočimo sa smrću, nekako u jednom trenutku prestanemo da tugujemo. Ali postoji nešto što nikada, nikada ne zaraste – stvari koje nikada nismo izgovorili.“

U poslovnom smislu, Leviju su veoma dobro poznate druge šanse. Nakon Crvenog krsta, pokrenuo je kompaniju za računarsku grafiku i posle nekoliko godina je morao da je napusti i počne iz početka. Sin mu se tek rodio i morao je da obezbedi sredstva pa je počeo da radi na građevini. Nakon dve godine, sa dva prijatelja je pokrenuo kompaniju koja je pomagala organizacijama u planiranju prostora pri prelasku na kompjutersko doba. Firma je bila uspešna i narasla do broja od preko stotinu zaposlenih sa klijentima velikim poput „Koka-Kole“.

Toga se Levi odrekao kada je odlučio da postane isključivo pisac: uspešne kompanije i ugodnog života. „Kada sam to uradio, zaista sam preuzeo ogroman rizik da sve opet izgubim“, rekao je Levi ističući da je u ovom pogledu njegov uspeh ipak bio zasnovan na riziku, a ne sreći.

I ponovo je to uradio zbog Luja.

„Jednostavno sam želeo da kažem sinu: u životu ćeš više nailaziti na ljude koji će ti govoriti da ono što želiš da uradiš je nemoguće nego na one koji će te podržati. Takav je život. Želeo sam da mu poručim: Pad nije problem, to nije pokušaj. To je nešto za čim nikada, nikada nećeš zažaliti.“

Izvor: theglobeandmail.com

Prevod: Dragan Matković

Foto: Rama, Wikimedia Commons, Cc-by-sa-2.0-fr