Mario Vargas Ljosa o "Avanturama nevaljale devojčice"

Kao najslavniji peruanski pisac i nekadašnji kandidat za predsednika države, napisali ste iznenađujuće emotivan roman, „Avanture nevaljale devojčice“ – ljubavnu priču koju nam iznosi peruanski knjiški moljac koji se seli u Pariz i 40 godina predano traži ženu koju je prvi put sreo u srednoj školi.

Rikardo je prevodilac, što je odraz njegovog temperamenta. On je posrednik. On nema jaku ličnost ni jasan identitet i u njegovom životu postoji samo jedna avantura: nevaljala devojčica. Bez nje, njegov život je sasvim osrednji, nepotpun, bez mnogo interesovanja.

Da, njemu nedostaje ambicije.

U stvari, njegova ambicija je nevaljala devojčica!

Da li mu se divite?

Najviše se divim nevaljaloj devojci. Pitaćete me, zašto? Ona je hladna i oportunista, sponozoruša koja živi zahvaljujući udajama za biznismene u Francuskoj, Engleskoj i Japanu bez osećaja mrve privlačnosti prema ikome od njih. Mislim da je ona mnogo komplikovanija i interesantnija od toga. Pogledajte odakle dolazi.

Ona dolazi iz socijalnog miljea u kome je život vrsta džungle, mesto gde ukoliko želite da preživite, postajete životinja.

Ona je bila trenirana da bude vrsta borbene životinja, i ona se bori.

Poznajete li neke loše devojke?

Da. Nekoliko. Apsolutno. U Peruu ih ima mnogo, ali isto i u Francuskoj i u Španiji. Ima dosta loših devojaka i u Americi, takođe.

Ne. To nije tačno. Mi ovde nemamo loše devojke.

Vi ste izolovani na Menhetnu celog svog života, ali idite u Kaliforniju i videćete nevaljale devojčice.

Da li ste se ikada sreli sa predsednikom Reganom?

Jednom. Rekao sam mu, gospodine predsedniče, ja cenim mnoge stvari koje radite, ali ne mogu da prihvatim da je za vas najvažniji američki pisac Luis Lamur. Kako je to moguće?

Pored fikcije, pisali ste i veliki broj drama i književnih kritika, uključujući i pohvalne traktate o radovima Gabrijela Garsije Markesa, od koga ste se kasnije otuđili.

O tome ne pričam. Ne pričam o Gabrijelu Garsiji Markesu. To je sve.

U poređenju sa njegovim magičnim realizmom, vaš stil je više ukorenjen u široku, panoramsku naraciju romana 19. veka.

Moj Bože! Nadam se da je to istina. Vrhunac romana bio je u 19. veku, sa Dostojevskim, Tolstojem, Melvilom i Dikensom.

Kao i junak viktorijanskog romana, vi ste oženjeni bliskom rođakom.

Zaljubio sam se u nju. Činjenica da je ona bila moja rođaka nije uzeta u obzir.

Vaša prva žena bila je snaha vašeg ujaka i verovatno inspiracija za vač komični roman „Tetka Džulija i scenarista“. Šta označava cela ova porodična romantika?

Trebao bi nam psihoanalitičar da bismo to saznali, ali ja ne volim psihoanalizu. Tako da će misterija prevagnuti.

Šta imate protiv psihoanalize?

Suviše je bliska fikciji, a meni ne treba još fikcije u ovom životu. Ja volim priče i život mi je uglavnom koncentrisan na priče, ali ne sa pretenzijom ka naučnoj preciznosti.

Je li moguće da nekada napišete autobiografiju?

Jedino ako doživim sto godina napisaću vrlo celovitu autobiografiju. Ne pre.

Debora Solomon

New York Times

7. oktobar 2007.