Majstori i učenici
„Dalekovido, mada psihološki sasvim predvidljivo, učenik će povesti nepoštednu i dugotrajnu borbu protiv Majstora, služeći se spletkama i klevetama kojima je pokazao da nije lišen baš svakog dara“, kaže Kiš u objašnjenju svoje povesti…
… pa poentira: „Priča o Majstoru i učeniku je vremenom gubila od svog alegorijskog značenja i dobijala dokumentarni plan.“ Nema preciznijeg objašnjenja za razloge književnih sukoba, koji nisu samo od ovog doba, niti osobenost samo srpske književne scene, već razlog zašto neki pisci odustaju od književnih priznanja. Ne žele ili ne mogu da nose breme spletki i kleveta, koje, po logici andrićevske kasabe, prate laureate. Najznačajnija i za puls kulturne javnosti paradigmatična, Ninova nagrada postaje žiža sučeljavanja estetičkih i poetičkih, ali i političkih, etničkih opredeljenja pisaca.
Kiš i Savić su vratili Ninovu nagradu. Učinili su to iz istovetnih razloga, o kojima su dugo ćutali. Kiš je dobio nagradu 1972, a vratio 1978, kad je optužen za plagijat. Savić nije dugo čekao denuncijante. „Hleb i strah“ je roman godine, u Ninu je štampan intervju sa laureatom. Već u sledećem broju, objavljen je opširan Selićev tekst, u kome se krajnje negativno govori o afirmisanim piscima, pa i o laureatu. Savić vraća nagradu, uz objašnjenje koje je jednako važilo i za njega i za Kiša.
Učinio je to „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva“, ili, kako je tek 2013. u autorizovanom intervjuu objasnio, „bio je to moj naivni pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja i bljuvanja u javnom dijalogu“. Paradoksalno, redakcija Nina oba puta nije stala ni uz žiri, ni uz Kiša i Savića, a više se govorilo o postupcima pisaca no što se razmišljalo o vrednostima nagrađenih romana. „Peščanik“ i „Hleb i strah“ morali su sačekati na neostrašćene, objektivne tumače.
„Štampa je pisala o svemu tome najčešće senzacionalistički, što će reći glupavo“, kaže Kiš. A 1992. književna javnost dobila je uzbudljiviju poslasticu. Stranice Nina otvorene su za polemike. Na poziv redakcije da komentarišu Savićev postupak odazvalo se nekoliko pisaca. Vraćanje nagrade su podržali Basara, Albahari i Rakitić, a osuda je stigla od Nikole Miloševića i Bećkovića.
Kiš piše „Čas anatomije“, Savić priču „Oceubice“: alegorična objašnjenja uzroka vraćanja nagrada i odgovor denuncijantima. Svako ko se lati tumačenja srpske književnosti XX veka i njenih mena u ovom veku mora imati na umu obe priče, oba pisca, obe studije slučaja: literatura je, po pravilu, postajala zanimljiva i kritici i neknjiževnoj javnosti tek kad bi odbila da bude sluškinja istorije, slabovida sledbenica zadatih poetika, kad se, gle čuda, bavila univerzalnom etikom i imanentnom estetikom. Kad se, kako je Kiš voleo da kaže, „kladila na večnost, a ne na prolaznost“.
„Hleb i strah“ je ponovo pred čitaocima (Laguna, 2019). Šesto izdanje romana ovenčanog Ninovom nagradom i nije tako toržestvena činjenica (neki drugi nagrađeni romani imali su po tridesetak izdanja), da nije teme i načina na koji se autor njome bavi. Važnost ponovnog pojavljivanja i čitanja romana u ključu našeg doba je višestruka.
Najpre, podseća da literatura, barem nakratko, kad su u pitanju večne majstorsko-učeničke igre, može da uzburka javno mnjenje, a da estetika i etika još uvek vode bitku za opstanak u književnosti. Potom, ovaj roman je rečita, živa karika između moderne i postmoderne literature, ne samo u opusu jednog autora već i u savremenoj srpskoj literaturi, te ukazuje na jedinu konstantu književnosti: večnu promenljivost.
Struktura romana je fragmentarna, narativ nelinearan, a delo je kolaž istorijskih i fiktivnih, kolektivnih i ličnih slika i fenomena. Tematski i vremenski, „Hleb i strah“ je determinisan beskrupuloznim usponom i vrtoglavim padom sistema vrednosti, načina života i mišljenja, koje je označilo Brozovo vreme. Od dečačkih sećanja pa do zrelog doba, autor se bavi Jugoslavijom kao istorijskom i mitskom tvorevinom, a varošica Raška postaje paradigma te države. U njoj se čuvaju tragovi prošlih vremena, prisilno transponovani u novi sistem vrednosti. Ljudi od integriteta tvrdoglavo brane pravo na lični i na kolektivni identitet.
Zbog toga će biti denuncirani, izopšteni, a nekima se gubi trag u snegu celcu, kroz koji ih vode ka gubilištu, ne sačekavši da uzmu poslednji zalogaj netom ispečenog hleba. Drugi su prigrlili opštu ideju napretka, jednakosti i bratstva, pragmatičnu i ideološki neupitnu, zarad ličnih benefita. Oni nikad neće razumeti priču o lapotu, običaju iz mračne prošlosti, kojoj, navodno, nema mesta u svetloj budućnosti. Iako je Brozovo doba daleka istorijska činjenica, roman „Hleb i strah“ je „očigledna korelacija između umnožavanja naših potreba i porasta naših užasa“, kako bi kazao Sioran. Jer sada, „mi više ne drhtimo na mahove, mi drhtimo bez predaha“.
Umnožavanje potreba je uzrok potraga, putovanja. Ne zaboravimo: nije to samo Jasonov, pa i današnji egzodus, put ka zlatnom runu. Drugima je smislenije krenuti Odisejevim stopama, ka borhesovski večno zelenim obalama Itake. I za junaka „Hleba i straha“ literatura je prebeg iz determinanti ubogog življenja, lepa nada da postoje bolja, srećnija mesta. Zamišljao je da će, kad ode u svet, spojiti uđene vrhove slobode uma i literature.
No, u Americi, „sve se ponavlja, kao nekad u Raški: levo od mladića je ogromna njujorška biblioteka, sa rashlađenim odajama u kojima vlada tišina, a desno se pruža 42. ulica, sa porno bioskopima, seksi kabareima i radnjama, iz kojih dopire snažna, jednolična buka i vreva“. Još jedno piščevo upozorenje: vojujemo sopstvene bitke protiv straha i besmisla, ali moramo da priznamo da je život često poražen.
Bivalo je i biće, kaže Savić, da literatura svedoči o zlu, ali da ne ume da se od njega distancira. Pisac je svedok, ali i saučesnik kad se suviše približi zamamnoj moći vlasti, te misli da postaje njen deo: putuje Brozovim brodovima, bere narandže na Vangi, igra šah sa Maršalom i voljno uvek gubi. A oni drugačiji pisci, kaže autor, „prema svom daru i sposobnostima, u nered unesu red, besmislu podare smisao“. To je determinanta umetnika, podseća Savić, koji mogu savladati sopstvene upitanosti nad stvorenim, savladati zebnju od zlonamernih ili površnih tumača, pa najposle i strah od moguće kazne. Strah od moralnog posrnuća postaje jači od straha za sopstveni život, ili delo. Tako se od učenika izrasta u Majstora.
„Priznajem da mrzim prosečnost, koja ništa ne zna o majstorstvu, i otuda vodi lak i glup život“, kaže Tomas Man. Pa, priznajem.
Autor: Ana Stišović Milovanović, dnevni list Danas
… pa poentira: „Priča o Majstoru i učeniku je vremenom gubila od svog alegorijskog značenja i dobijala dokumentarni plan.“ Nema preciznijeg objašnjenja za razloge književnih sukoba, koji nisu samo od ovog doba, niti osobenost samo srpske književne scene, već razlog zašto neki pisci odustaju od književnih priznanja. Ne žele ili ne mogu da nose breme spletki i kleveta, koje, po logici andrićevske kasabe, prate laureate. Najznačajnija i za puls kulturne javnosti paradigmatična, Ninova nagrada postaje žiža sučeljavanja estetičkih i poetičkih, ali i političkih, etničkih opredeljenja pisaca.
Kiš i Savić su vratili Ninovu nagradu. Učinili su to iz istovetnih razloga, o kojima su dugo ćutali. Kiš je dobio nagradu 1972, a vratio 1978, kad je optužen za plagijat. Savić nije dugo čekao denuncijante. „Hleb i strah“ je roman godine, u Ninu je štampan intervju sa laureatom. Već u sledećem broju, objavljen je opširan Selićev tekst, u kome se krajnje negativno govori o afirmisanim piscima, pa i o laureatu. Savić vraća nagradu, uz objašnjenje koje je jednako važilo i za njega i za Kiša.
Učinio je to „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva“, ili, kako je tek 2013. u autorizovanom intervjuu objasnio, „bio je to moj naivni pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja i bljuvanja u javnom dijalogu“. Paradoksalno, redakcija Nina oba puta nije stala ni uz žiri, ni uz Kiša i Savića, a više se govorilo o postupcima pisaca no što se razmišljalo o vrednostima nagrađenih romana. „Peščanik“ i „Hleb i strah“ morali su sačekati na neostrašćene, objektivne tumače.
„Štampa je pisala o svemu tome najčešće senzacionalistički, što će reći glupavo“, kaže Kiš. A 1992. književna javnost dobila je uzbudljiviju poslasticu. Stranice Nina otvorene su za polemike. Na poziv redakcije da komentarišu Savićev postupak odazvalo se nekoliko pisaca. Vraćanje nagrade su podržali Basara, Albahari i Rakitić, a osuda je stigla od Nikole Miloševića i Bećkovića.
Kiš piše „Čas anatomije“, Savić priču „Oceubice“: alegorična objašnjenja uzroka vraćanja nagrada i odgovor denuncijantima. Svako ko se lati tumačenja srpske književnosti XX veka i njenih mena u ovom veku mora imati na umu obe priče, oba pisca, obe studije slučaja: literatura je, po pravilu, postajala zanimljiva i kritici i neknjiževnoj javnosti tek kad bi odbila da bude sluškinja istorije, slabovida sledbenica zadatih poetika, kad se, gle čuda, bavila univerzalnom etikom i imanentnom estetikom. Kad se, kako je Kiš voleo da kaže, „kladila na večnost, a ne na prolaznost“.
„Hleb i strah“ je ponovo pred čitaocima (Laguna, 2019). Šesto izdanje romana ovenčanog Ninovom nagradom i nije tako toržestvena činjenica (neki drugi nagrađeni romani imali su po tridesetak izdanja), da nije teme i načina na koji se autor njome bavi. Važnost ponovnog pojavljivanja i čitanja romana u ključu našeg doba je višestruka.
Najpre, podseća da literatura, barem nakratko, kad su u pitanju večne majstorsko-učeničke igre, može da uzburka javno mnjenje, a da estetika i etika još uvek vode bitku za opstanak u književnosti. Potom, ovaj roman je rečita, živa karika između moderne i postmoderne literature, ne samo u opusu jednog autora već i u savremenoj srpskoj literaturi, te ukazuje na jedinu konstantu književnosti: večnu promenljivost.
Struktura romana je fragmentarna, narativ nelinearan, a delo je kolaž istorijskih i fiktivnih, kolektivnih i ličnih slika i fenomena. Tematski i vremenski, „Hleb i strah“ je determinisan beskrupuloznim usponom i vrtoglavim padom sistema vrednosti, načina života i mišljenja, koje je označilo Brozovo vreme. Od dečačkih sećanja pa do zrelog doba, autor se bavi Jugoslavijom kao istorijskom i mitskom tvorevinom, a varošica Raška postaje paradigma te države. U njoj se čuvaju tragovi prošlih vremena, prisilno transponovani u novi sistem vrednosti. Ljudi od integriteta tvrdoglavo brane pravo na lični i na kolektivni identitet.
Zbog toga će biti denuncirani, izopšteni, a nekima se gubi trag u snegu celcu, kroz koji ih vode ka gubilištu, ne sačekavši da uzmu poslednji zalogaj netom ispečenog hleba. Drugi su prigrlili opštu ideju napretka, jednakosti i bratstva, pragmatičnu i ideološki neupitnu, zarad ličnih benefita. Oni nikad neće razumeti priču o lapotu, običaju iz mračne prošlosti, kojoj, navodno, nema mesta u svetloj budućnosti. Iako je Brozovo doba daleka istorijska činjenica, roman „Hleb i strah“ je „očigledna korelacija između umnožavanja naših potreba i porasta naših užasa“, kako bi kazao Sioran. Jer sada, „mi više ne drhtimo na mahove, mi drhtimo bez predaha“.
Umnožavanje potreba je uzrok potraga, putovanja. Ne zaboravimo: nije to samo Jasonov, pa i današnji egzodus, put ka zlatnom runu. Drugima je smislenije krenuti Odisejevim stopama, ka borhesovski večno zelenim obalama Itake. I za junaka „Hleba i straha“ literatura je prebeg iz determinanti ubogog življenja, lepa nada da postoje bolja, srećnija mesta. Zamišljao je da će, kad ode u svet, spojiti uđene vrhove slobode uma i literature.
No, u Americi, „sve se ponavlja, kao nekad u Raški: levo od mladića je ogromna njujorška biblioteka, sa rashlađenim odajama u kojima vlada tišina, a desno se pruža 42. ulica, sa porno bioskopima, seksi kabareima i radnjama, iz kojih dopire snažna, jednolična buka i vreva“. Još jedno piščevo upozorenje: vojujemo sopstvene bitke protiv straha i besmisla, ali moramo da priznamo da je život često poražen.
Bivalo je i biće, kaže Savić, da literatura svedoči o zlu, ali da ne ume da se od njega distancira. Pisac je svedok, ali i saučesnik kad se suviše približi zamamnoj moći vlasti, te misli da postaje njen deo: putuje Brozovim brodovima, bere narandže na Vangi, igra šah sa Maršalom i voljno uvek gubi. A oni drugačiji pisci, kaže autor, „prema svom daru i sposobnostima, u nered unesu red, besmislu podare smisao“. To je determinanta umetnika, podseća Savić, koji mogu savladati sopstvene upitanosti nad stvorenim, savladati zebnju od zlonamernih ili površnih tumača, pa najposle i strah od moguće kazne. Strah od moralnog posrnuća postaje jači od straha za sopstveni život, ili delo. Tako se od učenika izrasta u Majstora.
„Priznajem da mrzim prosečnost, koja ništa ne zna o majstorstvu, i otuda vodi lak i glup život“, kaže Tomas Man. Pa, priznajem.
Autor: Ana Stišović Milovanović, dnevni list Danas
