„Ma koliko danas svet izgledao strašno, poljubac i kontakt čine ga lepim i izazovnim!“: Održana promocija knjige Zorice Tomić „Poljubac“
Knjiga „Poljubac“ prof. dr Zorice Tomić predstavljena je u četvrtak 12. februara u knjižari Delfi SKC koja je bila ispunjena do poslednjeg mesta.
O knjizi su, pored autorke, govorili i prof. dr Jovan Babić sa Filozofskog fakulteta, i urednica Ivana Misirlić.
Pošavši od suštinskih pitanja: kada ste se poslednji put poljubili, šta vam znači poljubac i šta može da ga zameni, Zorica Tomić u novom i dopunjenom izdanju knjige „Poljubac“ analizira istorijat, simboliku i značaj ljubljenja u različitim vidovima socijalnih relacija, i navodi nas na duboko razmišljanje o savremenoj društvenoj klimi.
U atmosferi sveopšteg distanciranja – fizičkog i emotivnog – čini se da je poljubac, kao paradigma prisnosti, izgubio svoje osnovno značenje. Uz presek društvenih obrazaca i analize savremenog poimanja identiteta, autorka razonodi čitaoca zanimljivim činjenicama o poljupcu i ljubljenju uopšte, zbog čega ova izvanredna studija ulazi u flert sa formom priručnika na temu bliskosti.
Zorica Tomić je na početku objasnila da joj je bilo izuzetno teško da napravi distancu od dvadeset godina koliko je prošlo od kada je prvo izdanje ove knjige izašlo.
„Bilo je potrebno napraviti distancu i prema sebi, nečemu što sam radila, ali i prema samoj temi. Nešto što sam tada mislila da je pogodilo centar, sada, 2026. godine dobija mnogo dramatičniju formu. Zato i dalje živim u uverenju da je tema poljupca jedna od najkompleksnijih kulturoloških, filozofskih i socioloških tema“, kazala je autorka.
Tomićeva je dodala da sada, pod novim podnaslovom „Koliko nam je bliskost dostupna“ može ovu temu da otvori i na drugačiji način uzimajući u obzir i da je alarmantnija u trenutku u kojem živimo.
Prof. dr Jovan Babić je govorio o sveobuhvatnosti ove knjige, koju je ocenio kao „enciklopediju na temu poljupca“, koja se na pravi način bavi fenomenologijom poljupca, njegovom pozitivnom vrednošću, dajući suptilne filozofske uvide na mnoge druge teme.
„Poljubac sa relevantnim drugim odvaja nas od sveta, izdvaja nas iz jednog segmenta stvarnosti. Poljubac se daje i dobija, nema dužnosti“, govorio je, između ostalog profesor Babić.
Nadovezujući se na ovu tezu, Zorica Tomić je istakla da je možda najvažnije to što nam je poljubac potvrda koliko nam je drugi neophodan:
„Ljubiti nekoga i ljubiti se sa nekim je potpuno drugačija dimenzija.“
Kada je pisala ovu knjigu, Tomićeva je među studentima sprovela anketu nakon koje je knjiga dobila podnaslov „Poljubac u doba kuliranja“, danas bi rekla: „Poljubac u doba simuliranja“.
„Selfi kultura je neobičan fenomen, u njemu ima nešto mnogo dramatičnije, nešto frapantno. Čovek koji slika selfi okreće leđa znamenitostima ispred kojih se slika. Ima ʼproduženu rukuʼ, tako da mu drugi i pogled drugog više ne treba! Paradoksalno, potom stavlja taj selfi na društvene mreže gde su hiljade anonimnih i u osnovi nevažnih drugih. To je fenomen koji oblikuje savremenu kulturu koja nije samo narcistička nego i dramatično, bolesno individualistička. Toliko da sada imate novi trend za koji mislim da nije istinit: žene pričaju da im muškarci nisu potrebni, a šta dobijate – sveopštu anksioznost i frustracije muškaraca!“, istakla je autorka i dodala:
„Iza toga stoji nešto fundamentalnije, nešto što je moj ljudski kredo: a to je da mi ne možemo bez drugih ljudi, ne možemo bez dodira, bez kontakta, ne možemo bez poljubaca, dakle, moramo da ih tražimo. Potreban mi je drugi, ta razmena energije kada se oseti dodir! danas svet izgledao strašno, poljubac i kontakt čine ga lepim i izazovnim!”
Profesor Babić se složio ocenjujući da se svet pretvara u skupinu Robinzona koji žive usamljeničkim životom.
Upitana da li nešto može da zameni poljubac, Zorica je odgovorila – ništa!
„Mislim da ne može ništa, ali kada sam to pitanje postavila javno, jedan od odgovora koji sam dobila stavila sam u, i on glasi ovako: ’Nekad možete drugu osobu pogledom poljubiti!’ To mi se veoma dopalo jer zaista kroz pogled možete da prepoznate poljubac! Dakle, potreba za posebnim odnosom sa drugim i to sa posebnim drugim postoji oduvek! U 21. veku se događa da ima sve manje tih posebnih drugih. To je problem. Ta vrsta posvećenosti je sve ređa. U mnoštvu odabira ostaje praznina”, kazala je Tomićeva i zaključila: „Kako ćemo izaći iz sveopšte zbunjenosti – poljupcem protiv haosa!“
