Luka Mičeta: Kod Srba sve ide preko vere

Nedavno se u izdanju Lagune pojavila knjiga Luke Mičete „Zaveštanje Svetog Save“, a povodom osam vekova od autokefalnosti Srpske crkve.

Struka smatra da je to „dosad najpotpunija biografija Svetog Save“ (Aleksandar Uzelac) te da je Luka Mičeta „čestito odužio dug Svetom Savi“ (Siniša Mišić), „izbegavši pristrasnost i učitavanje, objektivno ali ne kritički reduktivno“ (Oliver Tomić). To je bio povod za ovaj razgovor.

Bili ste nedavno kod patrijarha i razgovarali o vašoj knjizi. Šta ga je zanimalo?

Pre svega moj pristup Svetom Savi. Rekao mi je da se često gubi iz vida Savin nemerljiv doprinos utemeljivanju srpske države jer ne treba zaboraviti, da se pomene samo to, da je Savu još za života, ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan optuživao da ga je „zarobila ljubav prema otadžbini“. Pored ostalog, to je bila i moja težnja, da ovom knjigom predstavim Savu (isključivo na osnovu istorijskih činjenica) kao izuzetnog državnika i diplomatu. Takođe, rekao mi je da se Savi nanosi nepravda kada se posmatra samo u relativno uskim granicama naše nacionalne i crkvene istorije. Stavljanjem Save u širi, uslovno govoreći evropski kontekst, što sam mojom knjigom nadam se uspeo da pokažem, vidi se sva veličina ovog „duhovnika civilizatora“.

Koliko se današnja tumačenja Svetog Save razlikuju od istorijskih podataka o njemu i šta sve ne znamo o njemu?

Za razliku od mitskog Svetog Save, njegov istorijski lik nije u potpunosti dokučiv, danas stoga možda i teže shvatljiv, prihvatljiv. Istorijska istina se neretko povlačila pred omamljujućim čarima mita stvaranog stolećima. Zato je uvek teško govoriti o Svetom Savi. Kako reče Jovanka Kalić: „Sveti Sava je u našoj sredini najpre molitva, tek onda istorijska i naučna tema“. Jer se pod okriljem prvog krije drugo. Sava jeste monah ali istovremeno i odvažni državnik, iznijansirani pisac ali i vešti diplomata. Recimo, vladika Nikolaj Velimirović – koji je mnogo i sam doprineo mitskoj dimenziji Svetog Save –rekao je da je Sava „bio i ostao do ovoga dana Evropejac“.

Sveti Sava danas je više mit nego što se doživljava kao osoba koja je postojala u stvarnom životu i imala iste ljudske potrebe i strahove kao i svaki čovek. Mislite li da je mitski Sava, da tako kažem, prekrio čoveka Rastka Nemanjića?

Naslage koje su nastajale tokom vekova, naslage koje su nanosile epohe, svaka iz svog razloga, koristeći Svetog Savu u svom ključu i za potrebe aktuelnog trenutka i politike, neretko su iskrivljavale sliku istorijske ličnosti. Glasoviti istoričar umetnosti Milan Kašanin podsećao je svojevremeno da i u očima prvog Savinog biografa Domentijana „Sava nije samo starešina i svetitelj, nego i čovek“, dodajući da je za divljenje Domentijanov talenat i „sposobnost da te dve osobine objedini u istoj ličnosti“.

Savu sam, dakle, posmatrao u kontekstu njegovog vremena – 12. i 13. veka – u kome dominira Vizantija i njene vrednosti, u kontekstu „vizantijskog komonvelta“, ali i složenih odnosa sa latinskim, katoličkim svetom – nastojeći da izbegnem zamke koje su stvarali slojevi predanja, tumačenja proisticalih iz političkih potreba i tendencija pojedinih epoha. Izvorne tekstove i savremene postupke svetitelja nisam tumačio retrospektivno, tj. iz perspektive potonjeg razvoja srpske države i političkih konstelacija koje su pratile taj razvoj, kako ne bih učitavao mišljenja formirana u kasnijim vremenima i u drugim istorijskim okolnostima.

Pišete da je razgovarao na sve četiri strane sveta, susretao se sa templarima, ali i sa egipatskim sultanom. Mislite li da je to danas moguće u ovako polarizovanom svetu?

„Putujući za ljubav Gospoda“, Sava je prvi srpski kosmopolit, kosmopolit koji je svet doneo u Srbiju. Sretao sa vizantijskim i bugarskim carem, ugarskim kraljem i egipatskim sultanom… Za njega su znali savremenici od Carigrada do Jerusalima, od Brindizija do Trnova, od Rima do Budima… Nažalost, mi smo takvog čoveka sveli na školsku slavu, prigodne pesmice…

Zašto?

Iz jednostavnog razloga, pored ostalog, jer nijedan vladar posle Nemanjića (izuzev Karađorđa) nije bio ni prineti vladarima iz Svete loze… Nadam se da će sadašnje vraćanje Nemanjićima, kome smo svedoci, posledičiti i promenom političke paradigme u Srbiji – vraćanjem realpolitici, kosmopolitizmu, vrhunskoj kulturi i umetnosti, intenzivnoj saradnji sa Evropom ali i kroz jačanje vere onako kako nas je Sveti Sava učio. Jednostavno sa Svetim Savom Srbija je postala svet – onaj najbolji. Produhovljen – ohristovljen. Svet visoke kulture i umetničkih dometa.

Može li se to danas i ovde?

Ubeđen sam da može. Moramo i politiku i veru shvatati na način na koji je to činio Sava. Dovoljno bi bilo za početak da Svetog Savu njegov život i delovanje (kao i celokupnu našu istoriju) sagledavamo i upoznajemo kroz istorijske činjenice, bez primesa mitskih magli, bez pristrasnosti karakteristične za politikanstvo i kvazipatriotizam. Moramo se odupreti instrumentalizaciji i besramnoj eksploataciji banalizovane nacionalne ideje ali i fatamorganama političkih i mondijalističkih i kvaziliberalnih aproksimacija – cinično-manipulativnih elita da iskoristim termin Rodžersa Brubejkera.

Nebeska Srbija po Sv. Savi je ipak zemaljska Srbija. Kako vidite ulogu crkve danas i u vreme Sv. Save i koliko je crkva ostala zarobljena u tom vremenu, 13. veku?

Crkva nije zarobljena u 13. veku. Bilo bi dobro da smo zarobljenici crkve iz nemanjićkog doba. Crkva je tada bila mnogo modernija i tolerantnija nego u kasnijim vekovima. Mi smo danas zarobljeni, da upotrebim Vaš izraz, ako se tako može reći, shvatanjima koja nisu karakterisala srednjovekovnu, Savinu, nemanjićku crkvu.

Današnjim karijernim nacionalistima (ponajmanje ih je u crkvi) i nacionalistima po zanimanju ne odgovara stvarni, istorijski Sveti Sava. Njima isključivo odgovara mitska konstrukcija Svetog Save. Predložak njihovog vjeruju je svetosavlje – koje nema veze sa Svetim Savom – ta kreacija iz prvih decenija XX veka. Za Savina doba srpska država i crkva živele su zajedno sa istočnima i sa zapadnima. Jer, treba uvek imati na umu da dvovekovna vladavina Nemanjića pokazuje da su oni, iako duboko vezani za vizantijsko-pravoslavni svet, ipak mesto Srbije tražili i van njega u celoj zajednici hrišćanskih naroda, kako je to davno konstatovala pomenuta Jovanka Kalić.

Ovih dana je bilo dosta reči, naročito u tabloidima, o spaljivanju moštiju Svetog Save, da one navodno nisu spaljene?

Mi smo odavno na tabloidnoj dijalizi i o tome ne treba trošiti reči. Ali treba znati da Turcima mošti Svetog Save nisu smetale 135 godina (1459-1594). Kada su se rešili na ovaj drakonski čin, „znači da su imali nekih krupnih razloga za to“. Ukratko, harmonične odnose Srpske crkve i Porte, u atmosferi ustaničkih talasa, definitivno će 1592. godine narušiti novoizabrani patrijarh Jovan I Kantul, koji je bio bez političkog rafinmana koji je krasio njegove prethodnike, patrijarhe iz kuće Sokolovića. Turcima nije bilo nepoznato da su manastiri u srednjovekovnoj Srbiji podizani iz duhovnih i crkvenih potreba, ali i iz političkih razloga. Vasa Čubrilović je ukazivao da su manastiri bili „političko kao i duhovno središte“ i tako „često povezani za bune i ustanke“. Jer, kako je podsećao naš slavni istoričar Stojan Novaković, kada je govorio o vizantijskim zakonima – oni su dolazili među Srbe krijumčarskim putem: ne kao rimsko pravo, nego kao deo vere. Turci su to znali: kod Srba je sve išlo preko vere.

Elem, posledice turske odmazde bile su strašne. Kulminiraće spaljivanjem moštiju Svetog Save 10. maja 1594. godine na uzvišici Čupina umka, na mestu koje se tada zvalo Mali Vračar, koji se nalazio na prostoru između mesta gde su sada crkva Svetog Marka i bazen na Tašmajdanu.

Piše: Aleksandar Roknić

Izvor: Danas