Ljudi bez detinjstva – „Poslednji svedoci“, Svetlana Aleksijevič
„Ja sam čovek bez detinjstva, umesto detinjstva imam rat.
Vasja, 4 godine“
Po završetku rata žrtve završe u statistikama, pretvore se u brojke. Uglavnom prebrojavamo mrtve ili pokušavamo da rekonstruišemo njihove priče. U centru pažnje nađu se i vojnici, političari, teoretičari, ali veoma retko do nas dospe glas dece. U knjizi Svetlane Aleksijevič pod nazivom „Poslednji svedoci – Stotinu nedečjih priča“ data je reč upravo njima – deci koja su preživela rat.
Ova potresna zbirka ljudskih sudbina sačinjena je od stotinu ispovesti ljudi koji su kao deca doživeli početak Drugog svetskog rata. Oni su poslednji svedoci zla koje je u jednom mračnom trenutku ljudske istorije pretilo da pokori Evropu. Nekadašnji dečaci i devojčice iz Sovjetskog Saveza prisećaju se dana kada je Nemačka iznenada napala njihovu zemlju, dana koji je zauvek promenio njihove živote.
Rat je igralište odraslih i dečje priče nude nam oneobičen pogled na događaje koje su odrasli toliko puta ispričali, zapisali u knjigama, prikazali u filmovima. U dečjem pamćenju ostaje zabeleženo sve, kaže jedan od aktera ove knjige, ali dečja sećanja su kao slike u albumu, pojedinačni snimci ratnih strahota. Najstrašniji trenuci koji su učinili da ovi mali ljudi preko noći odrastu.
U ispovestima dece od sveg tog užasa ostaje samo nekoliko desetina reči, nekoliko kratkih rečenica u kojima je sadržana suština besmisla ratnih stradanja.
Eto ispričah… I to je sve? Sve što je ostalo od tog užasa? Nekoliko desetina reči.
Ne slučajno, knjiga otpočinje ispovešću Ženje Beljkevič kojoj je poslednje sećanje iz mirnog života bajka koju joj je majka čitala pred spavanje. Bajke su pisane za decu, bajke su pokušaj da svet koji nas okružuje pospemo čarobnim prahom i učinimo ga tajanstvenim i magičnim. Bajke nas uče da borba protiv zla nije uzaludna i, što je najvažnije, da dobro uvek pobeđuje. Bajka koje se Ženja seća je čuvena bajka o zlatnoj ribici koja ispunjava želje. Ženjina jedina želja je da provede leto na selu sa celom svojom porodicom. U svetu u kome dopustimo da zlo pobedi, zlatne ribice izgube moć da ispunjavaju želje, očevi odlaze u svanuće i zaboravljaju put do kuće, a majke zakopavaju u rupe gde moraju da žive sa bubama. U tom i takvom svetu milioni dece izgube moć govora i kasnije s teškom mukom nauče da žive pokušavajući da se naviknu na činjenicu da je svet naopaka bajka.
Polja Paskevič zamišlja rat kao veliku crnu šumu zato što je šuma nešto strašno, zato što se u bajkama najstrašnije stvari uvek odigraju u šumi. Dečja perspektiva je perspektiva bajki, u njima zlo obitava daleko od svakodnevnog života, u unutrašnjosti mračne nepoznate šume. Šuma je nešto onostrano, nešto gde nam se mogu desiti ružne stvari. U ratu dolazi do razaranja dečjeg bajkovitog poimanja sveta jer zlo prestaje da obitava u šumi, ono ispunjava sav prostor oko nas. Užasnuto posmatramo kako se sile mraka useljavaju u naše domove, domove koji su u bajkama sveta mesta, mesta na kojima smo zaštićeni od uticaja spoljnog sveta. Porodični dom gubi svoju osnovnu funkciju i u toj i takvoj ratnoj stvarnosti u kojoj je sve izokrenuto i mali junaci priča Svetlane Aleksijevič ostaju posve nezaštićeni i ostavljeni zlim šumskim silama na milost i nemilost.
Životne priče koje možemo pročitati u ovoj knjizi kratke su i bez suvišnih reči. Dečije ispovesti ispričane koncizno i sa vremenske distance lišene su patetike. Zaboravljamo imena pripovedača, ali nam se u svest urezuju stravične slike dečijeg poimanja rata i presudni momenti u kojima ta strašna reč okupira njihovu svakodnevicu.
U dečijem svetu odrasli su viđeni kao zaštitnici, ali i kao vesnici zla koje dolazi sa neba. Odrasli ne govore direktno već deca-posmatrači u njihovim gestovima, neobičnim činjenjima prepoznaju da se nešto menja. Otac miluje majku onako kako nikada do tada nije, komšinica plače. Odrasli međusobno šapuću, pokušavaju da poštede decu svojih reči, zaboravljajući da pokretima otkrivaju mnogo više pronicljivim dečjim umovima. I svuda caruje ta zloslutna, deci do tada nepoznata reč: rat.
U pričama se javlja svega nekoliko upečatljivih likova odraslih ljudi, članova uže porodice koji obično i čine čitav svet jednog deteta. Tu su mama i tata, sestre, braća, ponegde baba i deda ili neki dobri, dragi komšija. Priče o roditeljima još jedan su primer razaranja dečije perspektive, roditelji su dobri divovi našeg detinjstva, neustrašivi zaštitnici koji bdiju nad nama braneći da nam se bilo šta loše dogodi. U ratu, roditelji su nemoćni, njima iz naručja bajonetima izbijaju decu i bacaju ih u jame, oni su često primorani da se odriču sopstvene dece u nadi da će ih to spasiti. Gotovo sve ove priče govore o gubitku oca, glave patrijarhalne porodice, neretko u ratnom vihoru strada i majka, kuće su spaljene, dečaci i devojčice nemaju više nikoga i ništa. Sve priče prožima sveprisutni strah koji se gotovo personifikuje, postaje ličnost i ide u stopu sa našim junacima oduzimajući im dah i san. Strah koji obuzima celo telo. Parališući strah koji nas transformiše.
Rat viđen očima malog čoveka je život bez igračaka:
Tokom rata nisam video nijednu dečju stvar. Zaboravio sam da one postoje. Dečje igračke. (str.51)
Zbog svoje želje za igrom, deca i stradaju, upečatljiva je slika devojčice koja je za bombu mislila da je igračka i ljuljala je kao lutku.
Život u ratu je život bez nežnosti, život u prihvatilištima:
Ali više od svega želela sam da me neko zagrli i pomazi. Nežnosti je bilo malo u ratu.
Život pre rata obeležen je jarkim bojama, srećom i radošću. Čak i onda kada nam je iz ispovesti jasno da je porodica i pre rata teško živela zbog velikog broja dece, gubitka roditelja, teških poljskih poslova, mirnodopski život predstavljen je kao bajkovito zlatno doba u kome su svi bili srećni i veseli. U ratu su nestale boje, stalo je vreme i svuda je zavladalo beskrajno sivilo.
Sve što je bilo pre rata u pamćenju mi je ostalo kao radosno i svetlo. (str. 212)
Opasnost dolazi sa neba, smrt seju crni avioni sa krstovima. Ljudi se povijaju ka zemlji, smanjuju i u svom strahu postaju sve više nalik deci. Neprijatelj se zamišlja kao čudovište iz bajki, sedmoglava aždaja koja bljuje vatru. A koliko su iznenađena deca kada se nađu licem u lice sa tim neprijateljem koji ih je do sada morio iz vazduha. Priče opisuju iznenađenje koje dožive kada se prvi put nađu pred nemačkim vojnicima. Ni traga strašnim nakazama kakve su zamišljali, pred njima paradiraju siti, veseli, plavi i nasmejani vojnici Rajha. Ličili su na obične ljude. (str.62) Nevinim dečjim dušama nije jasno kako je moguće da obični ljudi mogu naneti toliko zla. Razumeli bi da su čudovišta pobegla sa stranica bajki, ali nacistički vojnici fizički ne liče na čudovišta.
U ratu prestaje detinjstvo, sa prvim pucnjevima zaboravljaju se bajke. U ratu se sazreva preko noći, ali se ne raste, jer, prema rečima još jednog od aktera ove potresne knjige, kako bi se bez majki moglo rasti, kako da se raste bez nežnih reči? Za one koji prežive, rat se nikad ne završava. On večito traje u snovima, u lažnim osmesima, skrivenim suzama, u strahovima koje pred drugima prikrivamo.
Istorija nas ničemu nije naučila. Dečje ispovesti u knjizi Svetlane Aleksijevič otvara važno pitanje ruskog klasika. Na čuveno pitanje Dostojevskog: vredi li večna harmonija u svetu suze jednog deteta čovečanstvo je odgovorilo potvrdno i potom u ratovima koji su Evropu i svet, odveli daleko od harmoničnog života, prolilo milijarde dečijih suza i u nepovrat odnelo milione dečjih života. Sagovornici Svetlane Aleksijevič poslednji su svedoci jednog strašnog vremena i oni moraju da progovore jer će njihove reči biti poslednje. Njihove priče su vapaj, možda uzaludni, da se prestane sa prolivanjem dečjih suza jer razaranje nikada nije donelo harmoniju i mir.
Autor: Aleksandra Jovičić
Izvor: libartes.rs
Vasja, 4 godine“
Po završetku rata žrtve završe u statistikama, pretvore se u brojke. Uglavnom prebrojavamo mrtve ili pokušavamo da rekonstruišemo njihove priče. U centru pažnje nađu se i vojnici, političari, teoretičari, ali veoma retko do nas dospe glas dece. U knjizi Svetlane Aleksijevič pod nazivom „Poslednji svedoci – Stotinu nedečjih priča“ data je reč upravo njima – deci koja su preživela rat.
Ova potresna zbirka ljudskih sudbina sačinjena je od stotinu ispovesti ljudi koji su kao deca doživeli početak Drugog svetskog rata. Oni su poslednji svedoci zla koje je u jednom mračnom trenutku ljudske istorije pretilo da pokori Evropu. Nekadašnji dečaci i devojčice iz Sovjetskog Saveza prisećaju se dana kada je Nemačka iznenada napala njihovu zemlju, dana koji je zauvek promenio njihove živote.
Rat je igralište odraslih i dečje priče nude nam oneobičen pogled na događaje koje su odrasli toliko puta ispričali, zapisali u knjigama, prikazali u filmovima. U dečjem pamćenju ostaje zabeleženo sve, kaže jedan od aktera ove knjige, ali dečja sećanja su kao slike u albumu, pojedinačni snimci ratnih strahota. Najstrašniji trenuci koji su učinili da ovi mali ljudi preko noći odrastu.
U ispovestima dece od sveg tog užasa ostaje samo nekoliko desetina reči, nekoliko kratkih rečenica u kojima je sadržana suština besmisla ratnih stradanja.
Eto ispričah… I to je sve? Sve što je ostalo od tog užasa? Nekoliko desetina reči.
Ne slučajno, knjiga otpočinje ispovešću Ženje Beljkevič kojoj je poslednje sećanje iz mirnog života bajka koju joj je majka čitala pred spavanje. Bajke su pisane za decu, bajke su pokušaj da svet koji nas okružuje pospemo čarobnim prahom i učinimo ga tajanstvenim i magičnim. Bajke nas uče da borba protiv zla nije uzaludna i, što je najvažnije, da dobro uvek pobeđuje. Bajka koje se Ženja seća je čuvena bajka o zlatnoj ribici koja ispunjava želje. Ženjina jedina želja je da provede leto na selu sa celom svojom porodicom. U svetu u kome dopustimo da zlo pobedi, zlatne ribice izgube moć da ispunjavaju želje, očevi odlaze u svanuće i zaboravljaju put do kuće, a majke zakopavaju u rupe gde moraju da žive sa bubama. U tom i takvom svetu milioni dece izgube moć govora i kasnije s teškom mukom nauče da žive pokušavajući da se naviknu na činjenicu da je svet naopaka bajka.
Polja Paskevič zamišlja rat kao veliku crnu šumu zato što je šuma nešto strašno, zato što se u bajkama najstrašnije stvari uvek odigraju u šumi. Dečja perspektiva je perspektiva bajki, u njima zlo obitava daleko od svakodnevnog života, u unutrašnjosti mračne nepoznate šume. Šuma je nešto onostrano, nešto gde nam se mogu desiti ružne stvari. U ratu dolazi do razaranja dečjeg bajkovitog poimanja sveta jer zlo prestaje da obitava u šumi, ono ispunjava sav prostor oko nas. Užasnuto posmatramo kako se sile mraka useljavaju u naše domove, domove koji su u bajkama sveta mesta, mesta na kojima smo zaštićeni od uticaja spoljnog sveta. Porodični dom gubi svoju osnovnu funkciju i u toj i takvoj ratnoj stvarnosti u kojoj je sve izokrenuto i mali junaci priča Svetlane Aleksijevič ostaju posve nezaštićeni i ostavljeni zlim šumskim silama na milost i nemilost.
Životne priče koje možemo pročitati u ovoj knjizi kratke su i bez suvišnih reči. Dečije ispovesti ispričane koncizno i sa vremenske distance lišene su patetike. Zaboravljamo imena pripovedača, ali nam se u svest urezuju stravične slike dečijeg poimanja rata i presudni momenti u kojima ta strašna reč okupira njihovu svakodnevicu.
U dečijem svetu odrasli su viđeni kao zaštitnici, ali i kao vesnici zla koje dolazi sa neba. Odrasli ne govore direktno već deca-posmatrači u njihovim gestovima, neobičnim činjenjima prepoznaju da se nešto menja. Otac miluje majku onako kako nikada do tada nije, komšinica plače. Odrasli međusobno šapuću, pokušavaju da poštede decu svojih reči, zaboravljajući da pokretima otkrivaju mnogo više pronicljivim dečjim umovima. I svuda caruje ta zloslutna, deci do tada nepoznata reč: rat.
U pričama se javlja svega nekoliko upečatljivih likova odraslih ljudi, članova uže porodice koji obično i čine čitav svet jednog deteta. Tu su mama i tata, sestre, braća, ponegde baba i deda ili neki dobri, dragi komšija. Priče o roditeljima još jedan su primer razaranja dečije perspektive, roditelji su dobri divovi našeg detinjstva, neustrašivi zaštitnici koji bdiju nad nama braneći da nam se bilo šta loše dogodi. U ratu, roditelji su nemoćni, njima iz naručja bajonetima izbijaju decu i bacaju ih u jame, oni su često primorani da se odriču sopstvene dece u nadi da će ih to spasiti. Gotovo sve ove priče govore o gubitku oca, glave patrijarhalne porodice, neretko u ratnom vihoru strada i majka, kuće su spaljene, dečaci i devojčice nemaju više nikoga i ništa. Sve priče prožima sveprisutni strah koji se gotovo personifikuje, postaje ličnost i ide u stopu sa našim junacima oduzimajući im dah i san. Strah koji obuzima celo telo. Parališući strah koji nas transformiše.
Rat viđen očima malog čoveka je život bez igračaka:
Tokom rata nisam video nijednu dečju stvar. Zaboravio sam da one postoje. Dečje igračke. (str.51)
Zbog svoje želje za igrom, deca i stradaju, upečatljiva je slika devojčice koja je za bombu mislila da je igračka i ljuljala je kao lutku.
Život u ratu je život bez nežnosti, život u prihvatilištima:
Ali više od svega želela sam da me neko zagrli i pomazi. Nežnosti je bilo malo u ratu.
Život pre rata obeležen je jarkim bojama, srećom i radošću. Čak i onda kada nam je iz ispovesti jasno da je porodica i pre rata teško živela zbog velikog broja dece, gubitka roditelja, teških poljskih poslova, mirnodopski život predstavljen je kao bajkovito zlatno doba u kome su svi bili srećni i veseli. U ratu su nestale boje, stalo je vreme i svuda je zavladalo beskrajno sivilo.
Sve što je bilo pre rata u pamćenju mi je ostalo kao radosno i svetlo. (str. 212)
Opasnost dolazi sa neba, smrt seju crni avioni sa krstovima. Ljudi se povijaju ka zemlji, smanjuju i u svom strahu postaju sve više nalik deci. Neprijatelj se zamišlja kao čudovište iz bajki, sedmoglava aždaja koja bljuje vatru. A koliko su iznenađena deca kada se nađu licem u lice sa tim neprijateljem koji ih je do sada morio iz vazduha. Priče opisuju iznenađenje koje dožive kada se prvi put nađu pred nemačkim vojnicima. Ni traga strašnim nakazama kakve su zamišljali, pred njima paradiraju siti, veseli, plavi i nasmejani vojnici Rajha. Ličili su na obične ljude. (str.62) Nevinim dečjim dušama nije jasno kako je moguće da obični ljudi mogu naneti toliko zla. Razumeli bi da su čudovišta pobegla sa stranica bajki, ali nacistički vojnici fizički ne liče na čudovišta.
U ratu prestaje detinjstvo, sa prvim pucnjevima zaboravljaju se bajke. U ratu se sazreva preko noći, ali se ne raste, jer, prema rečima još jednog od aktera ove potresne knjige, kako bi se bez majki moglo rasti, kako da se raste bez nežnih reči? Za one koji prežive, rat se nikad ne završava. On večito traje u snovima, u lažnim osmesima, skrivenim suzama, u strahovima koje pred drugima prikrivamo.
Istorija nas ničemu nije naučila. Dečje ispovesti u knjizi Svetlane Aleksijevič otvara važno pitanje ruskog klasika. Na čuveno pitanje Dostojevskog: vredi li večna harmonija u svetu suze jednog deteta čovečanstvo je odgovorilo potvrdno i potom u ratovima koji su Evropu i svet, odveli daleko od harmoničnog života, prolilo milijarde dečijih suza i u nepovrat odnelo milione dečjih života. Sagovornici Svetlane Aleksijevič poslednji su svedoci jednog strašnog vremena i oni moraju da progovore jer će njihove reči biti poslednje. Njihove priče su vapaj, možda uzaludni, da se prestane sa prolivanjem dečjih suza jer razaranje nikada nije donelo harmoniju i mir.
Autor: Aleksandra Jovičić
Izvor: libartes.rs
