Ljubivoje Ršumović: Deca su ravnopravna sa nama pesnicima

Ljubivoje Rršumović je jedan od najpoznatijih srpskih pisaca čije su knjige prevođene na nekoliko jezika. Njegova dela se nalaze u mnogim čitankama, časopisima i mnogobrojnim knjigama.

Mi smo mu veoma zahvalni što je izdvojio vreme da nam odgovori na pitanja i time pružio priliku da saznamo neke činjenice o još jednoj živoj legendi srpske književnosti.

Kada ste počeli ozbiljnije da pišete?

Kada je učiteljica Milica uhvatila papiriće sa mojim neozbiljnim stihovima, posavetovala me da napišem jednu ozbiljnu pesmu o Zlatiboru. Obradovao sam se što me nije kaznila, i odmah sam napisao svoju prvu ozbiljnu pesmu, koja je glasila: „Zlatibore ti si zlato, ja te volim zato!“ Imao sam tada deset godina.

Koja vam je bila prva pesma i kako sad na nju gledate?

Prva objavljena pesma zvala se „Proleće“ i nije bila dobra, nije za pamćenje. Više je ličila na novinarski izveštaj sa lica mesta, nego pesma. Nije bilo u njoj poezije.

Kojom knjigom se najviše ponosite?

Mislim da je posle knjiga „Ma šta mi reče“ i „Još nam samo ale fale“ – moja najbolja knjiga „Vidovite priče“. Naravno, ovih dana je najprodavanija moja knjiga „Fazoni i fore“, što znači da je najčitanija. Teške su reči „ponositi se“, ali radujem se što vidim da nije sasvim tačno ono što novinari pišu. Ipak se čitaju knjige. I siguran sam da ih neće izbaciti iz upotrebe ove maloletne elektronske spravice. Knjiga ipak postoji 2500 godina i postojaće i dalje!

Šta vam je lakše da pišete - poeziju ili prozu?

Ne razmišljam o tome. Kada mi se dogodi to „iznenađenje duše“, kako neki nazivaju inspiraciju, odmah mi je jasno šta će to biti, da li pesma ili priča, možda roman ili drama! Mislim da svi profesionalni književnici tako osećaju i rešavaju stvari.

Postoji li neko delo koje biste sada prepravili ili drugačije napisali?

Ja sam svoj sonetni venac „Kuća“, posvećen roditeljima, proširio u jednu obimnu knjigu pod naslovom „Kuća sa okućnicom“. Ta okućnica je u prozi, tako da je ta knjiga na neki način jedinstvena. I to je moja najdeblja knjiga! Kad sam bio dete voleo sam „debele“ knjige, koje mogu dugo da se čitaju. Kad je knjiga tanka, brzo je pročitam, pa mi posle bude dosadno i žao što nema još!

Gde pronalazite inspiraciju za knjige i naslove?

Stihovi i priče pronalaze mene. Naslovi mi dođu kad završim knjigu. Jedan francuski pesnik, Alen Boske, je rekao: „Pesma izmišlja svog pesnika“! Ja verujem Boskeu, i siguran sam da se to događa i meni!

Koliko ste morali da prilagođavate emisiju „Fazoni i fore” novijim generacijama? Koliko se publika promenila?

Moja publika su mladi ljudi, ali i ljudi koji su u sebi sačuvali dečju radoznalost i spremnost da literarno stvaralaštvo razumeju i uživaju u njemu. Današnja deca su ista kao i ona od pre trideset godina kada je emisija „Fazoni i fore“ počela da se emituje. Ništa nisam morao da im prilagođavam. Inače ne volim da se udvaram deci, smatram ih, na neki način, ravnopravnim sa nama pesnicima.

Da li ste nekad na insistiranje drugih objavili neko delo za koje smatrate da je moglo da bude bolje?

Ja ne dozvoljavam da se drugi mešaju u ono što radim, što pišem. Dovoljno sam uveren, i kompetentan, da mogu da ocenim i tuđe stvaralaštvo, a naravno i svoje!

Da li smatrate da je tačan citat: „Što pre dete smatraš čovekom, pre će čovek i postati”?

Naravno! To je rekao Džon Lok, filozof, pre 250 godina. Primer moje učiteljice, koja me u desetoj godini smatrala dovoljno ozbiljnim da moju pesmu, koju sam ja malo proširio, pošalje u Beograd, u dečji list „Pionir“, koji je uređivao tada Duško Radović. I ja sam dobio nagradu za tu pesmu – pretplatu za novine i jednu grafitnu olovku sa gumicom.

Šta vas je navelo da krenete da se bavite karateom?

Drugarstvo sa braćom Jorga, Ilijom i Vladimirom. Oni su moji dobri drugari, i sjajni ljudi, doktori medicine i vrhunski sportisti.

Autor: Sara Bukvić (13)

Tekst je nastao u okviru Dnevnikove školice novinarstva.