Ljubica Arsić: Učimo se strpljenju i saosećanju

Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišpnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture.

Još od filmova o Godzili i King Kongu, kataklizmičnim krajevima sveta i najezdi Marsovaca upoznajemo se sa karakteristikama epohe straha u kojoj živimo, a upravo nam se dešava da se scenario nekog filma o strašnom virusu dešava uživo, pred našim očima, kaže književnica Ljubica Arsić povodom „nove normalnosti” i neizvesne situacije izazvane virusom koji je zahvatio planetu.

„Ne znamo tačno da li mediji, poput savremenih televizijskih serija, 'Igre prestola' (slike varvarskog haosa), 'Kuće od karata', koja opisuje krhkost unutrašnjeg sistema, 'Černobila' (strah od nuklearne katastrofe), ili popularne 'Dauntonske opatije', koja prikazuje strah od novog svetskog poretka, vizuelizuju strah ili ga podstiču, ali se svakako ne bave njegovim kanalisanjem“, smatra ova poznata autorka.

Strah je, kako primećuje, najprimitivnija i najvitalnija emocija vezana za preživljavanje i nije lako sa njom dobiti bitku ali je još gore negirati ga i ne činiti potrebno da se on zauzda.

„Strah se širi brzinom svetlosti tamo gde caruju primitivizam i neobrazovani, tvrdokorni urođenici modernog doba, čiji je virus gluposti opasniji od korone jer stvara mentalne zombije u kolektivnoj paranoji sa balkanskim špijunom Ilijom Čvorovićem koji opet dobija svojih pet minuta. Paradoksalno je da strah od zavere, podstaknut brojnim tumačenjima genija-amatera, postaje snažniji od stvarne opasnosti, a količina uplašenog i neprosvećenog naroda, koji poput neandertalca sa podignutom toljagom iskače pred mamuta, povećava se u čudnoj epidemiji raširenoj po društvenim mrežama. Velikim delom možda i zato što vlada nepoverenje u nauku, koja često krši etička načela da bi bila 'politički korektna'. Stran mi je romantičarski stav prema kolektivnoj mudrosti i zajedničkom vrelu pameti, isključivo verujem u prosvetiteljska načela obrazovanih i izuzetnih pojedinaca“, naglašava naša sagovornica.

Ona primećuje da je nova normalnost maskirana stara normalnost, na koju smo se vremenom navikavali i prihvatali je kao način života.

„Preterano smo iznenađeni onim sa čim odavno živimo, ponekad doživljavamo sopstveni izbor kao namet. Rad od kuće, izolovanost, odsustvo živog razgovora, grljenja i ljubljenja, ograničen boravak u kafani samo su 'šminkanje' suštinskog razloga pomerenosti u našim životima. Pri tom se vajkamo za prošlim vremenima, kada smo navodno obožavali da idemo u kancelariju, da se grlimo i ljubimo sa kolegama i šefom, zamišljajući sebe kao blistave primerke manekena za bliskost. Možda će propisano fizičko udaljavanje doprineti da se prevaziđe takozvana socijalna distanca, suštinsko udaljavanje i otuđenje od sopstvenog života. Korona će nas, kao svako teško iskustvo sa katarzičnim posledicama, naučiti da vrednujemo sve ono što smo zaboravili: prijateljstvo, razumevanje, naše važno mesto u kolektivu sa ljudima koji nas okružuju, bliskost, prirodnost... Humor. Mislim da će se posle tragičnog i teškog vremena vratiti naš zaboravljeni a lekoviti smisao za humor kojim se toliko dičimo.“

Na pitanje da li smo zatočenici otete slobode, Ljubica Arsić kaže:

„Ako slobodu razumemo kao ispoljavanje slobodne volje onda mi je niko ne poklanja niti oduzima. Niko mi je neće dati, za slobodu moram da se sama izborim. Ako je imam, ja je, kad to poželim, dobrovoljno dajem. Zvuči čudno ali se prestupnik već svojim činom, a ne zatvorskom kaznom, odrekao sopstvene slobode. Ta borba nije laka jer dostizanje slobode podrazumeva udaljavanje od centra, poduhvat koji predstavlja napuštanje zone lagodnosti i zalazak u oblast neizvesnog i uznemirujućeg ali sa jakim ciljem u kojem se ogleda i u kojem raste ličnost. Onoliko sam slobodna koliko sam u stanju da se ograničim da ne bih povredila i da bih zaštitila sebe i druge. Samo altruistički ciljevi pravdaju smisao slobodne volje, zato odbijanje ljudi da se povinuju ponašanju koje zahteva epidemija razumem isključivo kao gest sebičnosti, osnovu prirode roba a ne slobodnog čoveka.“

Naša sagovornica smatra da je svako iskustvo dragoceno, a najviše nas, kako dodaje, ako uopšte želimo da nešto naučimo, uče ona teška i loša.

„U ovim vremenima učimo se strpljenju jer se ova nesreća, kao munjevita posledica našeg dugogodišnjeg lošeg činjenja sebi i prirodi, nije dogodila naprečac pa će biti potrebno vreme da se otklone posledice obostranog povređivanja. Učimo se da usporimo naš svakodnevni život u kojem treba da odvojimo žito od kukolja. Šta mi je važno? Šta je to što me raduje? Iako radostan život mnogima sad izgleda kao utopija, vratićemo se uskoro lepim stvarima sa kojih će da se podigne magla naše bezropletosti i želje da se ima sve i to za kratko vreme. Neizvesnost nikad neće proći, jer je ona sastavni deo života, niko još nije potpisao ugovor sa Bogom. Ne treba da je se plašimo, jer neizvesnost nosi sve od čega se sastoji život koji je sadašnji i naš jedan jedini. Zato ga, jer nema reprize, živimo u zadatim okolnostima najbolje što umemo, štiteći sebe i druge od bolesti, straha i gluposti stalnom radoznalošću, znanjem i strasnim doživljajem prema onim stvarima koje su nam važne.“

Razgovarala: Mirjana Sretenović

Izvor: Politika