Ljubavno pismo Holivudu: Goran Skrobonja o izazovima prevođenja knjige Kventina Tarantina

Kada bi pisci, ili knjige same, mogli da biraju prevodioce koji će ih se prihvatiti, teško da bi Kventin Tarantino ili njegov spisateljski prvenac mogli odabrati boljeg od Gorana Skrobonje, čiji prevodilački potpis krasi srpsko izdanje „Bilo jednom u Holivudu“.

Ova osvežavajuće nepretenciozna, okrepljujuće pitka, tarantinovski otkačena, prelepo nostalgična, oslobađajuće politički antikorektna pripovest, romaneskna verzija istoimenog filmskog hita kultnog reditelja, prerasla je, pod rukom nadahnutog prevodioca, ali i pisca i izdavača koji se na razne načine poigravao žanrom alternativne istorije, u istinski biser.

Pažljivi (nešto stariji, doduše) čitalac neprestano hvata sebe sa osmehom koji, jednako koliko i Tarantinovim prepoznatljivim urnebesnim likovima i tiradama, biva izazvan i izborom srpskih reči i izraza koje je u pripovest utkao prevodilac – sasvim očigledno odrastao na prevodima majstora koji su radili „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Iznoguda“, „Alana Forda“...

Strip kao medij, naravno, pruža veću slobodu nego proza za prevodilačke kalambure, kao i za to da neke fraze i izrazi iz našeg bogatog jezika budu sačuvani u popularnom štivu, navodi Skrobonja, uz opasku da ipak postoje i prozni tekstovi koji to omogućavaju i koji su pisani u originalu kolokvijalnim, živim, govornim jezikom. Na radost čitalaštva, koje zahvaljujući tome dobija priliku da nanovo uživa u poluzaboravljenim izrazima, kakve pamtimo mahom iz navedenih stripova u prevodu tih starih majstora.

„Takođe, nekada kontekst ili šira slika nalažu da prevodilac malo ‘oživi’ tekst, pogotovo u upravnom govoru, ili kada je autobiografske prirode: ne možete autobiografiju, recimo, Majka Tajsona, da prevodite na isti način kao Orvelovu ‘1984’“, objašnjava autor prevoda, koji upravo radi na oba navedena naslova, te dodaje:

„Po mom mišljenju, kada Tajson kaže nešto poput They were all really bad, prilično dosadno i beživotno zvuči Svi su oni bili baš loši/zli, radije ću tu rečenicu prevesti frazom poput To sve od zlog oca i još gore majke. Time se čitaočeva pažnja jače vezuje za tekst, a ujedno se od zaborava štiti fraza koju ne čujemo često.

Prevod jeste autorsko delo, nedvosmislen je Skrobonja, koji ističe da prevodioci moraju imati slobodu, jer bez toga bismo imali Google Translate u svakoj knjizi i sve siromašniji i siromašniji rečnik iz godine u godinu:

„To je, između ostalog, jedna od stvari koje stalno imam na umu dok prevodim.“

Naš plodni pisac i prevodilac, inače pasionirani istraživač popkulturnih fenomena i to pre svega upravo onih koji su obeležili dekadu u kojoj se odvija Tarantinova pripovest, veliki je filmoljubac. Ipak, veli da nije znao šta da očekuje kada je otišao u bioskop da prvi put pogleda „Bilo jednom u Holivudu“.

„Znao sam da se priča vrti oko Čarlija Mensona i ubistva Šeron Tejt, i zbog toga sam do pred sam kraj filma imao pomalo mučan osećaj. Ali onda me je Tarantino iznenadio (premda, posle Inglorious Bastards, to možda i nije trebalo da me začudi) krajem koji potpuno odstupa od stvarnosti, tako da sam iz bioskopa izašao sa širokim osmehom na licu. Osim toga, bio sam impresioniran glumačkim umećem vodećeg dvojca Pit–Dikaprio (pogotovo Dikaprio, koji glumi glumca koji glumi razbojnika), ali i svih ostalih – Timotija Olifanta, Margo Robi, Ala Paćina... Posle čitanja i prevođenja romana pogledao sam film još jednom i samo potvrdio time taj početni utisak.“

Skrobonja svakom čitaocu preporučuje isti „postupak“ – da uz čitanje obnove, ili pak prvi put pogledaju film Kventina Tarantina, koji je uspeo da u dva medija, u sasvim različitim forma(ti)ma, iz različitih uglova i planova, ispriča istu priču. U oba slučaja, majstorski, i uspevajući da kroz jedan medij nad(o)gradi ono što je ponudio kroz onaj drugi, unoseći nove poglede na događaje i likove, te dopunjavajući ove potonje i njihove karaktere mnoštvom emocionalnih valera. Uspeo je Tarantino dakle, u praktično nemogućem – ne samo da ne prezasiti čitaoca svojim junacima i njihovim dogodovštinama već da ga navede da poželi još.

I dobiće još, ako je verovati samom Tarantinu koji, otkriva Skrobonja, najavljuje drugi roman, nastavak priče sa istim junakom – Rikom Daltonom.

Tarantinovo „ljubavno pismo (starom) Holivudu“, kako Skrobonja definiše ovu knjigu, obiluje i stvarnim junacima, filmskim zvezdama, ali i podacima o nebrojenim filmovima i TV serijama čiji su naslovi prevodilački izazov druge vrste. Prevodilac kaže da je i njemu roman doneo sasvim nova otkrića, poput podataka o neuspešnim pokušajima Mensona da se probije u muzičkoj industriji.

Autor: Marina Mirković

Izvor: Novosti